Au Pôle (pas d')emploi iliti sasvim običan sastanak u Birou za (ne)zapošljavanje

Jeste, uprkos svim mojim svesnim i nesvesnim otporima, ipak sam rešila da se prijavim na taj Biro, da ozvaničim činjenicu da nemam posao i da su šanse male da ga u skorije vreme nađem. Optimistično s moje strane, zar ne ? :)

Naravno, s kim drugim da podelim to divno iskustvo, ako ne s vama. Kako izgleda prijavljivanje na Biro za zapošljavanje (ahmm, yeah right)? Ceo postupak je vrlo jednostavan :

• Korak Prvi

Ništa bez interneta - odete na sajt Biroa, kliknete na dugmence za prijavu i voilà, nepunih 7 sati kasnije, popunili ste prijavu. Popunjavanje je pravo zadovoljstvo i melem za um i dušu jer tu je gomila bitnih pitanja o prethodnom radnom iskustvu, završenim studijama, broju kućnih ljubimaca, sati provedenih u toaletu i visini džeparca u šestom razredu osnovne na koja treba odgovoriti. No, ne bojte se, popunjavanje upitnika je olakšano određenim brojem ponuđenih odgovora na svako pitanje, pa tako možete i do prekosutra lupati glavu ako niste sigurni koju stavku treba da čekirate, ili još bolje, ako se vaš odgovor ne uklapa ni u jednu od ponuđenih opcija, što je najčešće i slučaj, je l'. Pritom, na neka od pitanja biste i opširnije da odgovorite, ali ne može, nema mesta, i zato ste prinuđeni, na primer, da govorite samo dva strana jezika. A i šta će vam više. 

Nakon tih dvesta miliona popunjenih stranica, samo jedan klik vas deli od zakazivanja sastanka sa vašim savetnikom, i tu je sve prilično jasno, ponuđena su vam tri datuma i treba da izaberete onaj koji vam najviše odgovara. Fair enough. Na kraju vam je na mejl poslat isti taj formular u pdf formatu i zamoljeni ste da ga odštampate i eventualno dopunite. Posle par dana skontate da su i Oni odštampali taj isti formular i poslali vam ga poštom, što se očigledno savršeno uklapa u nacionalnu politiku zaštite životne sredine "Sve će to narod reciklirati".

Značaj jezika : "Sva predviđanja budućih uslova naslućuju dobre mogućnosti u pogledu vašeg profila" "Znači, za sada sam naj****"

• Korak Drugi

Ulazite u zgradu Biroa, a tamo vas, pre nego što uspete i da trepnete, saleće neko ljubEzno momče čiji je posao da vas čekira tamo na Njihovoj listi očekivanih zvanica. Onda vas još ljubEznije zamoli da sačekate jer ćete biti prozvani. Što jes'-jes', kasnili su samo 13 minuta sa pozivanjem moje malenkosti, to se ni ne računa jer spada u "marsejskih 15 minuta", znači praktično na vreme. Gospoja Savetnica zatim dolazi i uz jedno muljavo "Do'ar dan" vas poziva u svoju kancelariju. E onda kreće The Proces. Savetnica kucka svašta nešto brzinski, onda briše i prepravlja greške u kucanju. Onda, naravno, zazvoni telefon : "Daa? Mhm... E, sa klijentom sam, ne mogu sad, aham. Važi, 'ajde, e a kako si ti? Stvaaaaarno, nemoj pričati? Hahahaaa... Aaaa, to je bilo ono za ono u vezi sa onim? Mhm. E, ne mogu sad, imam klijenta. Vaaaaži, ćao!" Opet kuckanje, niko ne progovara ni reč, napetost raste i pitate se da li ona uopšte zna da ste vi još uvek tu... Sve dok Koleginica ne kucne na prozorče (jer su sve kancelarije u stvari povezane "kutije" složene u lavirint... ili krugove pakla, ko li će ga znati), "samo" da piiita kako ovo i ono i još samo ovo, a i ono... Kuckanje, kuckanje, kuckanje i najzad kreće dijalog tokom kog shvatate nekoliko stvari :

- da ni ona, a ni računar ne kapiraju šta ste vi to od studija završili (jer nema kvadratića za čekirati koji se odnosi na vaše studije)
- da je biranje neke slične opcije vrrrlo komplikovano, jer ne odgovara vašem profilu i kako sad to tako
- da ste džaba popunili ostatak formulara i ispravili greške, jer to niko ni ne gleda
- da nemate prava ni na kakav vid socijalne pomoći, jer ko vam je kriv što ste dosad samo volontirali (dobije se i potvrda, lepo krupnim slovima otkucana)
- da računar baguje rekordnih 17 puta u minuti
- da morate da se javljate svakog meseca sa kompletnim izveštajem o tome gde ste, kako i kada tražili posao, kako ste konkurisali, koji broj cipela nosi vaš potencijalni poslodavac i koja su poslednja dva broja registarske tablice njegovih kola, itd.
- da ne možete ni da uživate u toj svojoj nezaposlenosti kao čovek, jer imate pravo da svega 35 dana godišnje provedete van zemlje, koje morate da prijavite
- da ste i nadalje prepušteni sami sebi što se traženja posla tiče
... što dodatno potvrđuje Savetnicino sažaljivo "E pa srećno" dok vas prati do vrata.

Ovo me podseti na jednu iz moje rane mladosti :D

~ The Offspring - Job ~

 Pozdravčić :)

Srbija? Kako, koliko, kada, ko, šta... ?

Ljudi moji, ovde je od pre neki dan 18 stepeni. Stiglo proleće, izgleda, posle "teške" zime i cele tri pahulje koje su pale.

Pre dolaska u Francusku, nikada ranije nisam razmišljala o tome kako je nekom strancu kad se nađe u društvu ljudi iz zemlje u kojoj se nalazi. Meni je uvek bilo interesantno kad upoznam nekog strendžera, pa ga onda ispitujem o svemu i svačemu, i kontam kako i on prosto mora uživati u tome. Tako mi nije bilo čudno kad je moj dragi dolazio među "moje" ljude i odgovarao na milione i milione pitanja. Onda smo zamenili uloge i gle, postadoh ja atrakcija. Skroz čudan osećaj. I evo na kakva pitanja, između ostalog, nailazim. Neka su skroz uobičajena, neka me iznenade, neka su me navela na to da se zamislim i shvatim koliko stvari (ne) znam o sopstvenoj zemlji, neka su me nasmejala. Neka uopšte i nisu pitanja :)

• Odakle dolazite s tim (slatkim, malim, specifičnim itd.) akcentom?

• Koji je glavni grad Srbije?

• Je l' u Srbiji ljudi piju čaj? (??)

• Koja je srpska novčana valuta?

• Je l' imate vi tamo sireve? Kakve?

• Iz Srbije? Milozevik, je l' tako? (Slobodan Milošević)

• Koja se rasa svinje najviše uzgaja?

• A kako se na srpskom kaže "Dobar dan", "Dobro veče", "Hvala" (nastaviti spisak po ličnom nahođenju) 

• Kakva su srpska vina?

• Jesi ti Poljakinja? 

• Kusturikaaa!!! (Kusturica)

• Kako se zove tvoj grad? A gde je to? (onda objasnim, a oni sve klimaju potvrdno glavom, tobože kontaju gde je)

• Šta se izvozi od prirodnih bogatstava? 

• Imam ja jednog prijatelja, isto Srbin, radi tu i tu i živi u tom i tom mestu. Gde je tu pitanje, pitate se vi. U pogledu : "možda ga znas?". Ovo je ekvivalent pitanja : "Je l' znaš ti Peru?" Kao da moram poznavati svakog Srbina koji kroči na teritoriju Francuske, jer smo, bože moj, iz iste zemlje. Mislim, Srbija jeste mnogo manja od Francuske i "nas" je manje nego "njih", ali ja još uvek ne uspevam da se upoznam sa čitavom dijasporom)

• Srbija, je l' to selo ovde u blizini Aix-a?

• A što si ti došla u Francusku?

• Srbija? E da, Džokovik je opet pobedio tog i tog (pa mis'im naravno, ali ja ne pratim tenis) 

• Je l' ima u Srbiji šuma? 

• Iz Srbije? Znam ja malo ruskog...

To be continued...

~ The Smiths - Ask ~

Priručnik za dobijanje boravišne dozvole i gubljenje nerava

Potrebno vam je:

• dokumenti naznačeni na spisku na poleđini The Formulara
• budilnik podešen na "neće skoro svanuti"
• slojevita, udobna garderoba
• vreća za spavanje + šator ili automobil, u zavisnosti od ličnih preferencija
• knjiga, časopis, bilo kakvo štivo
• bilo šta na čemu može da se sluša muzika (po mogućstvu neka relaksaciona, meditativna, ili, naprotiv, album Metallica-e Kill 'em all)
• kišobran
• naočare za sunce
• suzavac (nije obavezno, ali može da zatreba) 
• ostale zanimacije (Rubikova kocka, štrikeraj, ukrštene reči, sudoku)

A procedura je otprilike sledeća. Kao i svako normalan, najpre ćete potražiti informacije o potrebnim dokumentima na sajtu prefekture (zaista ne znam koja bi srpska reč bila upotrebljiva za ovo mesto, uglavnom, to vam je neko odeljenje za dobijanje boravišnih dozvola, azila i slično, imigraciono recimo). Tamo, naravno, informacije nećete naći, ali ćete naći broj telefona, koji ćete puni elana pozvati. Odgovoriće vam mašina koja će reći radno vreme imigracionog i posavetovati vas da više ne zovete jer ćete sve potrebne informacije dobiti isključivo ako odete lično.

Naredni korak, odlazite lično u 8:15 ujutru kad se imigraciono i otvara, shvatiti da ispred vas ima tek nekih 250 osoba i stati u red dobro raspoloženi jer "nije to tako strašno". Videćete da se red brzo pomera i zapljusnuće vas novi, zaslepljujući talas optimizma zbog kojeg ćete tek kad već i sami uđete, uvideti da se red zaista brzo pomera, ljudi zasita brzo ulaze, ali da niko satima ne izlazi. Usput ćete čuti i po koju raspravu klijenata sa šalterskim radnicima, i pomisliti kako su ljudi u današnje vreme nestrpljivi i lako planu bez ikakvog jasnog razloga. Kada se i sami po prvi put dokopate šaltera, oduševiće vas hladnoća i nezainteresovanost u glasu dotičnog šalterskog radnika koji nijednom neće pogledati u vas, ljudsko biće koje stoji pred njim. Dobićete broj, čekati jedva dva sata da biste dobili sine qua non daljeg postupka - The Formular. On se ne može skinuti sa neta, kopirati niti kupiti, On se dobija samo i samo kada se lično pojavite. I ne, ne možete Ga popuniti i predati istog dana sa ostalim papirima koje ste spremili (ako već imate prethodnog iskustva sa birokratijom ovog tipa, pretpostavićete šta je od dokumenata potrebno), NE, morate se vratiti nekog drugog dana jer bože moj, sastanci za predaju papira se zakazuju isključivo u 8:15.

(http://theairspace.net/commentary/waiting-is-hell-but-mind-games-make-it-better/)

OK, prikupićete sve potrebne papire (standard: kopije pasoša, prethodne boravišne dozvole, računa za struju, ugovora o stanovanju, potvrde sa fakulteta, izvoda iz matične knjige rođenih/venčanih, otiske svih prstiju-i na rukama i na nogama, nekoliko vlasi kose, uzorak krvi ne stariji od tri dana, podatke o obimu glave, grudi, struka, zahvalnicu za učešće u pesničkoj štafeti iz drugog razreda osnovne itd.), složiti ih u fasciklu i doći sat i po pre otvaranja imigracionog ne biste li malo izbegli gužvu. Tamo će, naravno, i pre sedam ujutru biti 60ak osoba ispred vas. Neko od nih je i prespavao ispred ulaznih vrata. Pošto još nije svanulo, uživaćete u pogledu na zvezde i, nešto kasnije, prve znake jutra. Tu i tamo poneki galeb će graciozno preleteti iznad vaše glave, tražeći prvu priliku (čitaj: glavu) da ostavi za sobom tragove prethodnog obroka. Ukoliko se i desi da se pojavi neki slučajni prolaznik (mada, male su šanse u to doba), uputiće vam pogled u kom ćete spaziti iznenađenje i sažaljenje u  isti mah. Pred otvaranje, brojka od 60ak ljudi će se nekim čudom udvostručiti, jer svi ti ljudi su tu sa bračnim partnerima, drugovima i roditeljima koji se niotkuda pojavljuju u 8:14. Po otvaranju, sledi poznata vam procedura za dobijanje broja, nakon čega ćete zadovoljno sesti (ako ugrabite slobodnu stolicu) i smireno čekati da vas prozovu.

Dok budete piljili u ekran sa brojevima, oko vas će veselo trčkarati klinci koji, na njihovu sreću, pojma nemaju gde se nalaze. Čućete nove rasprave, čiji će vam uzroci postajati sve jasniji, i poneku psovku (možda i na maternjem jeziku, što će vam posebno ulepšati dan). Ljudi oko vas će cupkati nogama, šećkati se tamo-ovamo, komentarisati ('m ti državu i šalteruše i sistem i Francusku i papire i...), a brojevi na ekranu će se smenjivati nekom, vama nepoznatom, logikom. U stvari, logike mooora biti, ali je vi ni posle višečasovnog truda, nećete shvatiti. Čitavoj atmosferi posebnu čar daće radnica koja se sve vreme šećka između redova prezrivo gledajući oko sebe i vrlo neljubazno odgovarajući na bilo koje pitanje njoj upućeno. Koja je njena prava funkcija i šta je njen posao, nikako nećete uspeti da prokljuvite. Tok misli vam mogu poremetiti ljudi koji zapitkuju kad ste došli i koji je vaš broj (kao da to ima neke veze), a može se desiti i da neko iz dosade krene da vam se, nimalo suptilno, nabacuje. 

Nekoliko minuta pred kraj radnog vremena (a radi se samo prepodne), konačno ćete stići na red. Ući ćete u hodnik gde je 10ak šaltera, od kojih radi samo pet, i pokušati da sednete ispred "vašeg", što će biti poseban poduhvat s obzirom na to da su stolice fiksirane i da morate zauzeti položaj koji vam je nametnut. Šalteruša(c) će uzeti vašu fasciklu, koju ste jedva progurali kroz otvor širine 2cm, i mrmljati nešto sebi u bradu, dok ćete (joj/mu) se vi sve više klanjati ne biste li išta od tog mrmljanja čuli. Nakon nekoliko minuta, kada se dotična/dotični uveri da, avaj, zaista imate sve potrebne papire, uradiće svoj posao za tri minuta i otići na zasluženu ionako-je-kraj-radnog-vremena pauzu. Pritom će zaboraviti da vam da šaku čarobnog pasulja u koji bi trebalo gledati da biste saznali kakav je dalji tok procedure (jer, moraćete da se vratite po boravišnu karticu kad-tad). A vi? Vi ćete odskakutati kući, ne toliko od sreće, koliko od potrebe da idete u toalet* i obavite sve što u poslednjih 5-6 sati niste mogli, jer toaleta u zgradi imigracionog-nema.

~ In the Waiting Line, Zero 7 ~

*nikako, ni u kom slučaju ne nositi hranu, a pogotovo piće; poželjno je, čak, dobro pročistiti organizam i postiti na vodi i eventualno hlebu bar sedam dana pre podnošenja zahteva

"Lepo vreme danas" i ostale beskrajne priče

Ok, upoznali ste se sa Francuzima i naučili kako da se pozdravite. A o čemu ćete da pričate? Postoji nekoliko tema o kojima možete pričati bilo kad sa bilo kim, i još da vas smatraju zanimljivim.

Jedna od neiscrpnih tema o kojoj možete danonoćno pričati je svakako - vreme. Koliko god sam ranije verovala da su razgovori tipa "lepo vreme danas" rezervisani za Britance (nisam više ni sigurna zašto baš oni, no nije ni bitno), toliko sam se uverila da Francuzi o vremenskim prilikama mogu da naklapaju u nedogled:

"Lepo vreme danas."
"Jeste, divno, sunčano, baš je prijatno."
"Izgleda da će sutra biti malo hladnije."
"Pa da, najavili su na vremenskoj prognozi."
"A prošle nedelje, jesi skontao kako je padala kiša!"
"Daaa, početkom nedelje su počeli da se navlače neki oblaci, pretpostavio sam da će pasti."
"Tako je i prošle godine u ovo vreme bilo."
"Da, sećam se."
Ili:
"Ove zime je neobično hladno ovde u Provansi."
"Jeste, nije baš uobičajeno da zima tako dugo traje, već dve sedmice je temperatura ispod nule."
"Kažu da će ove godine čak i pasti sneg."
"Au, kao onomad pre 25 godina..."
I tome slično, varijanti ima bezbroj.

Zatim, nećete pogrešiti ako pokrenete priču o - hrani. Šta je dobro rodilo, a šta nije, koje je voće i povrće u sezoni, da li kupujete organski uzgajane namirnice, razmena recepata, sve dolazi u obzir. Ako ste imali prilike da posetite neke restorane, možete izneti svoje mišljenje. Odličan potez je da pričate o nacionalnoj kuhinji svoje zemlje, to će ih sigurno zanimati. I stvarno je zanimljivo čuti poređenja sa francuskom kuhinjom, naučiti nešto o lokalnim začinima i tipičnim jelima nekog regiona. Znači, o hrani uvek i u svako doba.

I naravno, meni "omiljena" tema - stanje na putevima i saobraćajne gužve. Nema sa kim ne možete beskonačno dugo razglabati o jutarnjim gužvama na putevima, o tome kako mora ranije da se krene na posao ne bi li se gužve izbegle itd. Onda, kad vam jezik utrne, prebacite se na popodnevne, odnosno večernje gužve koje su aktuelne nakon posla, znači možete se lepo žaliti kako stižete kući kasnije jer na toj i toj raskrsnici uvek bude previše automobila i slično. Pa onda gužve u vreme godišnjih odmora koje odstupaju od pravila "običnih" gužvi, kada je sve zakrčeno non-stop. Na osnovu ličnog iskustva odgovorno tvrdim da se o ovome može pričati iznova i iznova, koliko god vam drago, sagovornik će uvek rado prihvatiti da i sam prokomentariše kako su gužve la folie (isto kao i birokratija). Još jedna varijanta "saobraćajnog ćaskanja" se odnosi na francusku železnicu i kašnjenje vozova, što je poprilično česta pojava, tako da uvek možete tu i tamo pljunuti po ovom ili onom vozu koji je kasnio/pomeren/otkazan, pa ste i vi zakasnili tamo kuda ste pošli.

Međutim, postoje stvari o kojima Francuzi baš i ne vole da razgovaraju, što je takođe korisno znati. Najpre, zdravlje i zdravstvene tegobe. Za razliku od nas Srba, kojima je prosto uživancija da se stalno žalimo na ovu ili onu bolest ili smetnju i koji sto više kukamo, to smo srećniji, Francuzi ne smatraju primerenim da se o ovome priča. Jedno kulturno "Kako ste?", isto tako kulturan odgovor "Hvala na pitanju, dobro", i to je to. Nema potrebe da se ide u detalje i nikakva kuknjava nema prođu.

Dalje, nije primereno pričati o platama i novcu. Nekulturno je nekog pitati kolika mu je plata, koliko je platio nova kola ili kuću. Ako baaaš želite da saznate nešto od toga, možete se interesovati na manje direktan način : "Baš vam je lep auto. Koliko u današnje vreme košta neki auto ovog tipa?" 

Kada sa nekim niste bliski, nije primereno ni raspitivati se o njegovom političkom opredeljenju. Sa osobama sa kojima ste bliskiji ovo može, ali ne mora da bude slučaj. Šanse su svakako manje da dovedete sebe u neprijatnu situaciju ako lansirate po neku kritiku na račun sadašnjeg predsednika (pritom ne mislim na sadašnjeg sadašnjeg, nego na bilo kog sadašnjeg u datom momentu), ali u svakom slučaju treba biti oprezan i znati proceniti ko je otprilike na čijoj "strani".

To bi otprilike bile neke osnovne smernice za ćaskanje sa Francuzima, a ja vas do sledećeg posta puno pozdravljam :)

FTJP na francuski način

Svako, ili bar velika većina nas, zna koliko silno zadovoljstvo donosi birokratija, tj. drndanje, da se lepo izrazim, oko papira i dokumenata bilo koje vrste. Ja se ovih dana time baš intenzivno bavim, čisto da mi leto provedeno u domovini ne bi bilo dosadno, i uživam u kilometarskim šetnjama od šaltera do šaltera i gubljenju vremena na istim. Čini se da je u Srbiji stepen zbunjenosti koja proizilazi iz kontradiktornih objašnjenja i zahteva, u zavisnosti od toga kome se i u kom trenutku (ispijanje sedme kafe u pola deset ujutru, gužva na šalteru, polomljen nokat, bolest komšijine mačke) obratite, dostigao rekordne mere. Već toliko poznata fraza "Fali Ti Jedan Papir" obećava dobru zabavu i minimum trodnevnu dijareju od same pomisli na to da nešto od papirologije treba obaviti. Da ne pričam o "pitaj ovog kolegu, idi kod one koleginice, pređi na taj i taj šalter, šefica je na bolovanju/odmoru/pauzi/kidnapovana, a bez nje ne možemo ništa da uradimo" itd.

U svoj toj zbrci i istraumirani vampirskim, samo-si-mi-još-ti-falio-dosta-mi-je-života-kad-će-ta-penzija-već-jednom pogledima radnika na šalterima bilo koje institucije, skloni smo da verujemo da je kod nas najgore. A nije.

Nego, da skratim...

Pisala sam već o nekim situacijama kada sam se našla u Francuskoj, odsečena od domovine mi i u društvu brzopričajućih nepoznatih faca. Međutim, naravno da je to tek delić onoga što se može doživeti kada ste stranac u nekoj zemlji.

Osim što, naravno, na početku boravka u ovoj zemlji ne možete da razaberete pojedinačne reči, Francuzi dodatno komplikuju stvari, i često mi se čini da baš uživaju u tome, koristeći sigles (izgovara se sigl), odnosno akronime. To svakom strancu najtanjom štiklom onako sočno i krvnički staje na žulj i sipa tone soli na ranu zvanu komunikacija. Nebrojeno mnogo institucija, organizacija, fabrika, zakona, profesija itd. imaju isto tako nebrojeno mnogo akronima i ljudi se ne libe da ih koriste u svakodnevnom govoru, koga god imali pred sobom kao sagovornika.

Izvin'te, oprostite, pardon

Nikada se nisam pravila nešto naročito finom, ali moram da priznam da je, do pre nekog vremena, umelo da me iznenadi, pa i naljuti, po mojim aršinima nekulturno ponašanje. To podrazumeva guranje u autobusu/na pijaci/u kafiću/na koncertima/dodati šta god vam padne na pamet, uz izostanak izvinjenja, naravno, zatim žvakanje punih usta, svađe u redovima i tome slično. I zašto je to sad uopšte važno? Zato što ni u ludilu nisam mogla da zamislim da će mi takvo ponašanje ponekad nedostajati.

Francuski poljupci (opsesivni čistunci, preskočite post)

Pre nekoliko dana jedna drugarica mi je dala ideju za ovaj post (hvala, N!). Dakle, šta je važno znati kada stignete u Francusku i poželite (ili ste primorani) da se sa nekim upoznate? Kako se pozdraviti, naravno.

Francuzi se, generalno, pozdravljaju sa dva poljupca u obraz. Ovde bi bio kraj mog posta, da ne postoje tako brojni i ah, tako jednostavni za upamtiti-izuzeci.

Entre midi et deux, tj. kad Francuzi ogladne

Dok sam bila na studijama u Srbiji, sećam se da su nam predavanja često bila vezana i da smo retko imali pauze duže od 15 minuta. Znači, važila je parola "snađi se i sam sebi nađi vreme za ručak", što prevedeno na srpski znači da smo ili brzinom svetlosti gutali suve, sam-bog-zna-kad-napravljene sendviče iz kantine ili, što je najčešće važilo za mene, preskakali predavanja koja su ometala normalan bioritam i išli u studentsku menzu (što nije nužno značilo i dobar obrok, no zaboravimo sad na to).

Le Početak le Avanture le Prrr

Uzbuđenje, blaga trema, nesigurnost, bezbrojna pitanja, dva ogromna morala-sam-da-sednem-na-njih-da-bih-ih-zatvorila kofera i stigoh ja u Francusku, u presladak gradić na 30ak kilometara od Marseja. Strava ! Samo kad sam stigla, sve ostalo će biti lakše. Hmmm, da li ? Tek što sam uspela da se oporavim od puta, predavanja na faksu su već počela. Minuta provedenih u turizmu = nula.