Dok sam bila na studijama u
Srbiji, sećam se da su nam predavanja često bila vezana i da smo retko
imali pauze duže od 15 minuta. Znači, važila je parola "snađi se i sam
sebi nađi vreme za ručak", što prevedeno na srpski znači da smo ili
brzinom svetlosti gutali suve, sam-bog-zna-kad-napravljene sendviče iz kantine
ili, što je najčešće važilo za mene, preskakali predavanja koja su ometala
normalan bioritam i išli u studentsku menzu (što nije nužno značilo i dobar obrok, no zaboravimo sad na to).
5/25/12
Le Početak le Avanture le Prrr
Uzbuđenje, blaga trema, nesigurnost, bezbrojna pitanja, dva
ogromna morala-sam-da-sednem-na-njih-da-bih-ih-zatvorila kofera i stigoh ja u
Francusku, u presladak gradić na 30ak kilometara od Marseja. Strava ! Samo
kad sam stigla, sve ostalo će biti lakše. Hmmm, da li ? Tek što sam uspela
da se oporavim od puta, predavanja na faksu su već počela. Minuta provedenih u
turizmu = nula.
Subscribe to:
Posts (Atom)