Entre midi et deux, tj. kad Francuzi ogladne

Dok sam bila na studijama u Srbiji, sećam se da su nam predavanja često bila vezana i da smo retko imali pauze duže od 15 minuta. Znači, važila je parola "snađi se i sam sebi nađi vreme za ručak", što prevedeno na srpski znači da smo ili brzinom svetlosti gutali suve, sam-bog-zna-kad-napravljene sendviče iz kantine ili, što je najčešće važilo za mene, preskakali predavanja koja su ometala normalan bioritam i išli u studentsku menzu (što nije nužno značilo i dobar obrok, no zaboravimo sad na to).

Međutim, na novom fakultetu me je dočekao sledeći raspored : predavanja od 9h do 12h, zatim pauza od 12h do 14h i opet predavanja od 14h do 17h (pa i duže). Divota jedna, dva cela sata za ručak, šetnju i sređivanje nekih svakodnevnih sitnica kao što je kupovina hrane, odlazak u poštu itd. Već prvog dana sam shvatila da to neće ići bas tako. Zašto? Zato što je period između 12h i 14h u Francuskoj rezervisan za ručak (fr. pause déjeuner-pauza za ručak) i u to vreme bukvalno čitava nacija jede. Tačka. Amin. Uzaludno sam danima pokušavala da pronađem neku rupu u radnom vremenu banke i otvorim račun koji mi je hitno trebao, nikad nisam uspela nešto da pošaljem u pošti u to vreme, i na kraju sam shvatila da su sva moja nastojanja da ispunim ta dva sata nečim korisnim, što će mi omogućiti da do kraja sedmice smanjim "običnoživotne" obaveze i bar vikendom odspavam malo duže, jalova. 

Dobro, posle svega pola godine pomirila sam se nekako s tim, i obratila više pažnje na to kako se ljudi oko mene ponašaju i šta rade kada im kolektivno zakrče creva. 11:40 - čitava sala počinje da se vrpolji, gleda se na sat, uzdiše. 11:50 - cupkanje nogama, došaptavanje ko ide u menzu, ko ide u kantinu, da li se jede unutra ili u dvorištu. 11:59 - svi u startnoj poziciji, zadnjice uveliko odlepljene od sedišta stolica, stvari spakovane, mozak off, registruje samo mirise hrane. 12:00 - JURIIIIIIIIIIIŠ !!! Ne d’o bog da neki profesor produži predavanje za koji minut, niko ga neće saslušati, a u 12 :10 svi već izlaze iz sale, završio profa ili ne. (Ovde, da budem iskrena, ne vidim veliku razliku između srpskih i francuskih studenata, jer kad je predavanje po rasporedu gotovo, ono je GOTOVO). 

Kroz nekoliko meseci, dok sam bila na praksi, uvidela sam da se ova dva sata zaista smatraju svetinjom i koriste do poslednje sekunde. Bukvalno. Koliko puta mi se samo desilo da sa mentorkom i ostalim saradnicima sedim posle ručka, oni kuvaju kafu, ćaskaju, pokazuju jedni drugima fotke sa putovanja, sede zavaljeni u stolice, protežu se, odmaraju, a ja cupkam i gledam na sat i jedva čekam da nastavim s poslom, da ga završim i gas, kući. 

Da se ne lažemo, naravno da postoje i zanimanja i poslovi koji zahtevaju da se pauza malo skrati ili pomeri. Šetkajući se tokom sopstvenih pauza, provalila sam da, pored restorana, jer gde bi svi ti silni ljudi jeli, mnogi butici, muzeji, knjižare i marketi ipak rade, s tim što zaposleni jedu na smenu i iza pultova se može snimiti po koja prodavačica koja žuri da pojede svoj obrok dok niko ne gleda, pa to ponekad izgleda otprilike ovako:

Iako sam u tom svom početničkom french vremenu vrlo često mrgudisala i bila kivna zbog nepotrebnih dva sata koji mi samo produžavaju radni dan, a ne donose ništa posebno, uvidela sam i njihove pozitivne strane. Najpre, dva sata je dovoljno dug period da se obrok pojede na miru, što za sporožvakače kakva sam i sama može biti samo plus. To je vreme kada se možemo opustiti i iskulirati od školskih i poslovnih obaveza. To je vreme kada se možemo sastati sa prijateljem i isćaskati se. Mnogi ručaju sa (potencijalnim) poslovnim saradnicima/partnerima i na taj način uštede vreme. Roditelji (kojima posao i razdaljina od posla do škole to dozvoljavaju) dolaze po decu i jedu zajedno sa njima (uraaa za maminu kuhinju !). Parkovi su puni ljudi, najviše mladih, koji se, sami ili u društvu-potpuno nebitno, izležavaju na travi, sviraju, pevaju, čitaju, igraju fudbal/badmington/odbojku/bilo šta drugo. Postoje i kursevi i treninzi koji se održavaju u ovo vreme, što zaposlenim ljudima omogućava da se rekreiraju i imaju hobije. I tako dalje, i tako bliže, što bi svojevremeno rekao Manda :) 

Moj zaključak je da ti Francuzi nisu uopšte naivni. Pružajući ljudima mogućnost da se malo odmore, čestito najedu i razbistre misli, verovatno se lakše odradi popodnevna "tura". Iako mi se, ruku na srce, kao čistokrvnoj Srpkinji, više dopada varijanta "jedna kafa-doručak-druga kafa-rad-treća kafa pa pauza-malo posla-opet kafa-kući" :)))