Svako, ili bar velika većina nas, zna koliko silno zadovoljstvo donosi birokratija, tj. drndanje, da se lepo izrazim, oko papira i dokumenata bilo koje vrste. Ja se ovih dana time baš intenzivno bavim, čisto da mi leto provedeno u domovini ne bi bilo dosadno, i uživam u kilometarskim šetnjama od šaltera do šaltera i gubljenju vremena na istim. Čini se da je u Srbiji stepen zbunjenosti koja proizilazi iz kontradiktornih objašnjenja i zahteva, u zavisnosti od toga kome se i u kom trenutku (ispijanje sedme kafe u pola deset ujutru, gužva na šalteru, polomljen nokat, bolest komšijine mačke) obratite, dostigao rekordne mere. Već toliko poznata fraza "Fali Ti Jedan Papir" obećava dobru zabavu i minimum trodnevnu dijareju od same pomisli na to da nešto od papirologije treba obaviti. Da ne pričam o "pitaj ovog kolegu, idi kod one koleginice, pređi na taj i taj šalter, šefica je na bolovanju/odmoru/pauzi/kidnapovana, a bez nje ne možemo ništa da uradimo" itd.
U svoj toj zbrci i istraumirani vampirskim, samo-si-mi-još-ti-falio-dosta-mi-je-života-kad-će-ta-penzija-već-jednom pogledima radnika na šalterima bilo koje institucije, skloni smo da verujemo da je kod nas najgore. A nije.
