A taaaaaable ! (žvak-žvak)

Za početak, biću kratka i jasna : kad Francuzi sednu da jedu, tu kraja nema. NEEE-MA.

Ukoliko imaju goste, bilo da je u pitanju neko porodično ili drugarsko okupljanje, Francuzi počinju aperitivom (l'apéro). Pod ovim se podrazumeva minimum (ali stvarno minimum) polučasovno grickanje kojekakvih semenki, čipseva, "zalogajčića", kikirikija, kobasice (vrrrlo važna stavka :)) itd. Jedan od specijaliteta Provanse koji se takođe jede kao predjelo je la tapenade (tapenad), namaz od crnih ili zelenih maslinki koji se maže na tanke kriške posebne vrste hleba/tosta, šta li je već. Naravno, služe se i različite vrste sokova i alkohola, često i koktelčića ili, ako ste oženjeni Srpkinjom - rakija :) I sve vreme se ćaska, a često ovo vreme bude posvećeno i zajedničkom spremanju jela. Kako god, apéro ume da potraje.

La tapenade

Kada je glavni obrok konačno gotov i sto postavljen, svi sedaju za sto. Obrok ne počinje dok svi ne sednu. Onda sledi horsko "Bon appétit" (bon apeti - prijatno). Neko od prisutnih, često, ali ne i obavezno domaćin, poslužuje najpre sve goste, pa sebe. Tek kada su svi posluženi, počinje se sa jelom. Francuzi uvek prvo jedu salatu. Zatim sledi glavno jelo. Ponekad to bude i samo meso, iako se mnogo češće ono služi sa nekim prilogom.

Posle glavnog jela, koje može podrazumevati i dve-tri "ture" različitih jela, prelazi se na sir (fromage - fromaž), jednu od najvažnijih namirnica u francuskoj kuhinji. Sir se jede uz hleb i vino, koje prvo mesto po važnosti deli sa sirom. Ovaj način jedenja sira (sir, hleb i vino) se smatra dezertom, a neko kaže da se uvek mora završiti sa sve tri stvari u isto vreme. Znači, ako ste pojeli hleb, a ostalo vam je još malo sira i vina, uzimate jos hleba, ako vam zafali vina, uzimate jos koju kap, itd. :) Nakon sira, prelazi se na dezert- voće i/ili neki kolač, i na kraju se služi kafa. Od stola se ne ustaje sve dok svi ne završe s jelom.

Sve u svemu, ništa radikalno drugačije od naših običaja i navika, s tim što je moj lični utisak da se na nekim sitnim pravilima lepog ponašanja pridaje više važnosti, te su merci i s'il te plait magične reči i za stolom. Nikada nećete reći nešto u fazonu: "E 'aj mi dodaj so", nego: "Da li bi, molim te, mogao da mi dodaš so".

Inače, kada su porodična/drugarska okupljanja u pitanju, zajedničko obedovanje je prilika da se svi ispričaju, podele jedni sa drugima novosti, naročito ako se dugo nisu videli, da se razmene mišljenja o aktuelnim događajima itd. Zbog toga obrok može zaista da traje satima, stoga treba biti (psihički) spreman za duuuugo sedenje :) Ako ste "novajlija" u društvu (pa jos strendžer), ovo je odlična prilika za uvežbavanje "tenis pogleda": gledam osobu levo, pa osobu desno i pokušavam da pratim razgovor, dakle levo-desno, levo-desno), ili multitaskingovanja: dodajem salatu osobi levo od mene dok odgovaram domaćici da ne želim više vina i tražim od osobe prekoputa da mi sipa malo vode, uz stereo praćenje razgovora osoba koje su mi blizu, malo jedan, malo drugi, i pokušaje da kažem nešto smisleno i, eventualno, gramatički ispravno-mada to je već viši nivo ;).

Toliko o jelu (za sada), a ja vas do sledećeg posta puno pozdravljam :)

~ Bénabar - Le Diner ~

Priručnik za dobijanje boravišne dozvole i gubljenje nerava

Potrebno vam je:

• dokumenti naznačeni na spisku na poleđini The Formulara
• budilnik podešen na "neće skoro svanuti"
• slojevita, udobna garderoba
• vreća za spavanje + šator ili automobil, u zavisnosti od ličnih preferencija
• knjiga, časopis, bilo kakvo štivo
• bilo šta na čemu može da se sluša muzika (po mogućstvu neka relaksaciona, meditativna, ili, naprotiv, album Metallica-e Kill 'em all)
• kišobran
• naočare za sunce
• suzavac (nije obavezno, ali može da zatreba) 
• ostale zanimacije (Rubikova kocka, štrikeraj, ukrštene reči, sudoku)

A procedura je otprilike sledeća. Kao i svako normalan, najpre ćete potražiti informacije o potrebnim dokumentima na sajtu prefekture (zaista ne znam koja bi srpska reč bila upotrebljiva za ovo mesto, uglavnom, to vam je neko odeljenje za dobijanje boravišnih dozvola, azila i slično, imigraciono recimo). Tamo, naravno, informacije nećete naći, ali ćete naći broj telefona, koji ćete puni elana pozvati. Odgovoriće vam mašina koja će reći radno vreme imigracionog i posavetovati vas da više ne zovete jer ćete sve potrebne informacije dobiti isključivo ako odete lično.

Naredni korak, odlazite lično u 8:15 ujutru kad se imigraciono i otvara, shvatiti da ispred vas ima tek nekih 250 osoba i stati u red dobro raspoloženi jer "nije to tako strašno". Videćete da se red brzo pomera i zapljusnuće vas novi, zaslepljujući talas optimizma zbog kojeg ćete tek kad već i sami uđete, uvideti da se red zaista brzo pomera, ljudi zasita brzo ulaze, ali da niko satima ne izlazi. Usput ćete čuti i po koju raspravu klijenata sa šalterskim radnicima, i pomisliti kako su ljudi u današnje vreme nestrpljivi i lako planu bez ikakvog jasnog razloga. Kada se i sami po prvi put dokopate šaltera, oduševiće vas hladnoća i nezainteresovanost u glasu dotičnog šalterskog radnika koji nijednom neće pogledati u vas, ljudsko biće koje stoji pred njim. Dobićete broj, čekati jedva dva sata da biste dobili sine qua non daljeg postupka - The Formular. On se ne može skinuti sa neta, kopirati niti kupiti, On se dobija samo i samo kada se lično pojavite. I ne, ne možete Ga popuniti i predati istog dana sa ostalim papirima koje ste spremili (ako već imate prethodnog iskustva sa birokratijom ovog tipa, pretpostavićete šta je od dokumenata potrebno), NE, morate se vratiti nekog drugog dana jer bože moj, sastanci za predaju papira se zakazuju isključivo u 8:15.

(http://theairspace.net/commentary/waiting-is-hell-but-mind-games-make-it-better/)

OK, prikupićete sve potrebne papire (standard: kopije pasoša, prethodne boravišne dozvole, računa za struju, ugovora o stanovanju, potvrde sa fakulteta, izvoda iz matične knjige rođenih/venčanih, otiske svih prstiju-i na rukama i na nogama, nekoliko vlasi kose, uzorak krvi ne stariji od tri dana, podatke o obimu glave, grudi, struka, zahvalnicu za učešće u pesničkoj štafeti iz drugog razreda osnovne itd.), složiti ih u fasciklu i doći sat i po pre otvaranja imigracionog ne biste li malo izbegli gužvu. Tamo će, naravno, i pre sedam ujutru biti 60ak osoba ispred vas. Neko od nih je i prespavao ispred ulaznih vrata. Pošto još nije svanulo, uživaćete u pogledu na zvezde i, nešto kasnije, prve znake jutra. Tu i tamo poneki galeb će graciozno preleteti iznad vaše glave, tražeći prvu priliku (čitaj: glavu) da ostavi za sobom tragove prethodnog obroka. Ukoliko se i desi da se pojavi neki slučajni prolaznik (mada, male su šanse u to doba), uputiće vam pogled u kom ćete spaziti iznenađenje i sažaljenje u  isti mah. Pred otvaranje, brojka od 60ak ljudi će se nekim čudom udvostručiti, jer svi ti ljudi su tu sa bračnim partnerima, drugovima i roditeljima koji se niotkuda pojavljuju u 8:14. Po otvaranju, sledi poznata vam procedura za dobijanje broja, nakon čega ćete zadovoljno sesti (ako ugrabite slobodnu stolicu) i smireno čekati da vas prozovu.

Dok budete piljili u ekran sa brojevima, oko vas će veselo trčkarati klinci koji, na njihovu sreću, pojma nemaju gde se nalaze. Čućete nove rasprave, čiji će vam uzroci postajati sve jasniji, i poneku psovku (možda i na maternjem jeziku, što će vam posebno ulepšati dan). Ljudi oko vas će cupkati nogama, šećkati se tamo-ovamo, komentarisati ('m ti državu i šalteruše i sistem i Francusku i papire i...), a brojevi na ekranu će se smenjivati nekom, vama nepoznatom, logikom. U stvari, logike mooora biti, ali je vi ni posle višečasovnog truda, nećete shvatiti. Čitavoj atmosferi posebnu čar daće radnica koja se sve vreme šećka između redova prezrivo gledajući oko sebe i vrlo neljubazno odgovarajući na bilo koje pitanje njoj upućeno. Koja je njena prava funkcija i šta je njen posao, nikako nećete uspeti da prokljuvite. Tok misli vam mogu poremetiti ljudi koji zapitkuju kad ste došli i koji je vaš broj (kao da to ima neke veze), a može se desiti i da neko iz dosade krene da vam se, nimalo suptilno, nabacuje. 

Nekoliko minuta pred kraj radnog vremena (a radi se samo prepodne), konačno ćete stići na red. Ući ćete u hodnik gde je 10ak šaltera, od kojih radi samo pet, i pokušati da sednete ispred "vašeg", što će biti poseban poduhvat s obzirom na to da su stolice fiksirane i da morate zauzeti položaj koji vam je nametnut. Šalteruša(c) će uzeti vašu fasciklu, koju ste jedva progurali kroz otvor širine 2cm, i mrmljati nešto sebi u bradu, dok ćete (joj/mu) se vi sve više klanjati ne biste li išta od tog mrmljanja čuli. Nakon nekoliko minuta, kada se dotična/dotični uveri da, avaj, zaista imate sve potrebne papire, uradiće svoj posao za tri minuta i otići na zasluženu ionako-je-kraj-radnog-vremena pauzu. Pritom će zaboraviti da vam da šaku čarobnog pasulja u koji bi trebalo gledati da biste saznali kakav je dalji tok procedure (jer, moraćete da se vratite po boravišnu karticu kad-tad). A vi? Vi ćete odskakutati kući, ne toliko od sreće, koliko od potrebe da idete u toalet* i obavite sve što u poslednjih 5-6 sati niste mogli, jer toaleta u zgradi imigracionog-nema.

~ In the Waiting Line, Zero 7 ~

*nikako, ni u kom slučaju ne nositi hranu, a pogotovo piće; poželjno je, čak, dobro pročistiti organizam i postiti na vodi i eventualno hlebu bar sedam dana pre podnošenja zahteva