Pustim tako nekad muziku, pa naiđe pesma koja me brzinom svetlosti vrati u neko vreme, neki momenat, neki događaj, uglavnom naizgled nebitan, a u stvari značajan po tome što se jednostavno - desio. Od onih sam osoba koje pamte (skoro) sve rođendane, tuđe godišnjice zabavljanja/braka, detalje na nečijoj košulji, reči koje je neko nekad u ko zna kom kontekstu izgovorio, poljupce, zagrljaje, poglede, svađe i mirenja, šale, stisak ruke... sve to nekako uskladištim i čuvam, nekad i od sebe same. I dovoljna je, ponekad, samo jedna nota da mi neko sećanje iskoči u svest kao pajac iz kutije.
Vreme kada sam počela više da se družim. Da "izlazim" sa drugaricama, što je podrazumevalo šetnje po gradu, otpadanje na nekoj klupi u parku, vožnju biciklom. Vreme kada mi je omiljena pesma bila "Californication" Red Hot Chili Peppers-a, i kada sam kupila prve, maslinasto zelene starke. Kada sam živela za petak, kraj šestog časa, večeru na brzaka i izletanje iz kuće, i kada sam mogla duže da ostanem napolju jer sutradan nema škole. Kada sam prvi put uzela gitaru u ruke (ne i poslednji, obećavam i dan-danas sebi). Kada sam našla novo društvo i među njima svog najboljeg drugara M, kojeg danas oslovljavam sa "Kume". On, ooon je kriv što sam počela da slušam Metallica-u. Pozajmio mi je tada kasetu (!) gde su urednim rukopisom njegovog starijeg brata O. bili ispisani naslovi pesama sa koncerta sa simfonijskim orkestrom iz San Franciska. Kriv je za još mnogo toga, i hvala mu na tome. Da, vreme kada su se još uvek slušale kasete.
Vreme kada sam upoznala i doživela svoju prvu ljubav, onako smotano iskrenu. Kada sam prolazila pored njegove škole nadajući se da će me videti s prozora svoje učionice. Kada je držanje za ruke bilo jedino važno na ovom svetu.
Kada sam u isto vreme želela da se uklopim i da se razlikujem od drugih. Kada sam se ošišala na "auuuuu, ala je kratko". Kada sam počela da se tražim (a još uvek se, na sreću, nisam u potpunosti pronašla) i kada sam se osećala izgubljeno. Kada sam spoznala sreću, ljubav, tugu, izdaju, kada sam povredila i kada sam oprostila onom ko me je povredio.
Kada mi je postalo tek malčice jasnije da je to sve Život.
Kako poznato (samo bez sisanja) :))
ReplyDeleteahhhh kako si mi pokrenula emocije...ta sećanja....divno i bezbrižno...naizgled beznačajno a važnije od svega...Sjajno i hvala ti na tome. Ponekad me još uzme u svoje ona "bolje da nosim kratku kosu..." i ja podlegnem :)
ReplyDeleteMuzika i njena svemoguca dejstva <3 Smao ona tako intenzivno moze da te vrati u emocije i ozivi neke davne dogadjaje. Ja se ne secam puno faza sa kratko kosom, ali se zato secam faza sa kojekakvim bojama, hihih Prijao mi je jako ovaj post, kao i sve sto ima veze za emocijama :)
ReplyDeleteOMG-ja sam pocela sa Fade to black..Zavrsava se sa Whiesnake koncertom ove godine, AH, kako si me sada vratila u proslost nemas pjma. Umem ja to i sama ponekad ali iskljucivu uz muziku. Krecu razni flesevi...Divan post, nema sta
ReplyDeleteZene drage, malo kasnim, ali hvala vam na ovim komentarima <3
ReplyDelete