Le Početak le Avanture le Prrr

Uzbuđenje, blaga trema, nesigurnost, bezbrojna pitanja, dva ogromna morala-sam-da-sednem-na-njih-da-bih-ih-zatvorila kofera i stigoh ja u Francusku, u presladak gradić na 30ak kilometara od Marseja. Strava ! Samo kad sam stigla, sve ostalo će biti lakše. Hmmm, da li ? Tek što sam uspela da se oporavim od puta, predavanja na faksu su već počela. Minuta provedenih u turizmu = nula.

Da pređem na stvar, prvih dana osećala sam se kao najgluplje stvorenje na kugli zemaljskoj… Ma koga ja farbam, tako sam se osećala mesecima, jer najjednostavnije rečeno nisam kapirala ljude oko sebe. Najpre moram da naglasim da sam skoro godinu i po dana pre nego što ću doći u Francusku išla na časove francuskog jezika, redovno, kao i svaki štreber, radila domaće zadatke, gledala francuske filmove bez prevoda, vežbala onaj prokleti subjunktiv (fr. subjonctif- ne pitajte) i u snu, uspešno polagala tamo neke testove znanja, pljuvala na sve strane u pokušaju da zakotrljam to njihovo prokleto rrr. Džabe, ljudi, DŽA-BE. Istina je kada kažu da, dok ne odeš u zemlju gde se jezik koji učis govori, ne možeš zaista naučiti taj jezik. Svakodnevna predavanja od po 6,7 sati dnevno su mi, posmatrano sa ove vremenske distance, mnogo pomogla da se naviknem na sam zvuk francuskog, da naučim rečnik struke kojom se bavim (to što ni sad ne znam kako se kaže tiganj ili daska za peglanje nema veze), da naučim sleng uz razgovore sa kolegama, ali tada, tih prvih nedelja i meseci sve to je bilo nenormalno naporno. Moj (malecni) mozak je bio primoran da se napreže, da bubri i evoluira ne bi li se prilagodio, znate li koliko mu je to bilo teško ?! Mora da su milioni mojih nervnih ćelija predali bitku tokom ovog procesa. Ni sama ne znam koliko sam se puta vratila kući željna odmora, a u glavi odzvanja : oh là là, oh là là, pardon, oui, oui, oui… Aaaa (propraćeno zvukom čupanja kose)!!! Žarko bih volela da sam mogla da gledam sebe i svoje reakcije u tom periodu. Zamišljam svoj izraz lica – blago teleći pogled i naborane obrve koje kao da kažu WTF? Plus ono, blam me bio da postavljam puno pitanja, pa sam se izveštila u tome da nabacim neki nevini smešak i klimam glavom u fazonu “tačno kontam šta mi pričaš”. NOT. A ono što mi se nebrojeno puta desilo i što mi se i dan-danas dešava ukoliko osoba koja mi se obraća brzo priča, je da ili pogrešno razumem pa to zvuči otprilike ovako (short version): "Želite li povratnu ili kartu u jednom pravcu?" "Da."; ili ja u brzini pomešam reči, pa kažem "Hvala" umesto "Molim Vas", "Doviđenja" umesto "Dobar dan", a imati (fr. avoir, izgovara se avoar) umesto "Doviđenja" (fr. au revoir, izgovara se o rvoar).

Elem, posle neka dva meseca, kao da je nešto kliknulo u mojoj glavi (verovatno mi je mozak implodirao), i ja progovorih. Uz to sam i otupela i odavno prestala sa tripom da ću ispasti glupa ako postavim neko pitanje ili zamolim da mi se nešto ponovo kaže (istina je da je mnogo gluplje ne pitati jer u ovakvim strendžerskim situacijama ko ne pita stvarno može duuugo da skita). Kada mi to ide u korist, i dalje se nevino smeškam, naročito kada se vode politički razgovori. Uspevam da zakotrljam rrr na zadovoljavajućem nivou i tek pomalo se zapljunem. I znate šta ? Govorim francuski milion puta bolje nego što iko od njih govori srpski. In their faces ! :)