Izvin'te, oprostite, pardon

Nikada se nisam pravila nešto naročito finom, ali moram da priznam da je, do pre nekog vremena, umelo da me iznenadi, pa i naljuti, po mojim aršinima nekulturno ponašanje. To podrazumeva guranje u autobusu/na pijaci/u kafiću/na koncertima/dodati šta god vam padne na pamet, uz izostanak izvinjenja, naravno, zatim žvakanje punih usta, svađe u redovima i tome slično. I zašto je to sad uopšte važno? Zato što ni u ludilu nisam mogla da zamislim da će mi takvo ponašanje ponekad nedostajati.

Nemam želju da previše generalizujem, ali Francuzi su mahom mnogo neki fin i kulturan narod.

Ukoliko idete ulicom gledajući svoja posla, naiđe biciklista i vi se pomerite otprilike 20cm, čisto da bi on spokojnije mogao da prođe - uglavnom ćete čuti jedno "Merci" ("Hvala") u prolazu. 

Prilikom ulaska u autobus, čućete jedno Bonjour ("Dobar dan") od vozača. Putnici će mu se po izlasku obavezno zahvaliti i reći "Au revoir" ("Doviđenja"). Nije retkost ni da jedni drugima požele i prijatan ostatak dana.

Ako neko hoće da vas zaobiđe na ulici, reći će "Pardon" ("Izvinite", ili ti, je l' te, "Pardon")

Kada neko dete zatraži od mame da mu kupi čokoladicu, ona će ga obavezno podsetiti: "Quel est le mot magique?" ("Koja je čarobna reč?"). Sledi odgovor: "S'il te plait" ("Molim te").

Moram da priznam da me je ovo u početku u velikoj meri zbunjivalo i paralo uši. Nismo ni mi Srbi baš neki žešći primitivci, ali ja prosto nisam navikla da na ulici čujem da mi se neko izvinjava jer želi da prođe pored mene ili da mi se zahvali ako mu ne zalupim vrata od prodavnice ispred nosa kad izađem. A tek svakodnevna pojava na faksu: pauza između predavanja, zbijene stolice i svi žele da izađu napolje; jedan za drugim, kolege kreću da se koprcaju između stolica i SVAKO od njih SVAKOM pored koga prođe kaže: "Pardon". Pa dobro de, sunce mu poljubim, prođi vec jednom! Pa onda u povratku isto tako... a u glavi to "Pardon" odzvanja li odzvanja. Ili, na primer, nekom zatreba nešto što ne može da dohvati: "Oprosti, izvini (grrr), da li bi, molim te, eventualno, ako ti nije teško, mogao da mi dodaš onu knjigu koja je iza tebe? Hvala ti, lepo od tebe, baš si ljubazan." Da mi je da me neko sad lepo potkači laktom i samo prođe, pa da mi bude lakše...

Šalu na stranu (mada nisam mnogo preterala!), lepi maniri zauzimaju veliki deo komunikacije kod Francuza. Javljanje komšijama i prolaznicima u vašoj ulici, u čekaonici kod lekara, tokom šetnji u prirodi; naklon u znak zahvalnosti kada vas automobil pusti da pređete ulicu na pešačkom prelazu; "Molim vas/te" kada god i od koga god nešto tražite, "Hvala" kada to nešto i dobijete, sve je to normalno i poželjno. Meni lično je jako interesantno koliko, na primer, izraza postoji kako bi se pozdravili sa nekim u odlasku. Tu su već pomenuti au revoir, bonsoir (dobro veče, kada se kaže u odlasku znači prijatno veče), bonne journée (prijatan dan), bonne soirée (prijatno veče... opet), bonne fin de la matinée (prijatno prepodne), bon après-midi (prijatno popodne), bonne fin de journée (prijatan ostatak dana), bonne fin de semaine (prijatan kraj nedelje), bon weekend (prijatan vikend), bonnes vacances (prijatan odmor/raspust), à bientôt (do skorog viđenja) itd. Malo li je? Pa vi sad, čik, utrefite na brzinu kad šta da kažete. Dodajte na sve to "pozdravne poljupce", i ode mast totalno u propast, a i vi sa njom.

Sve u svemu, velike su šanse da će vas, ukoliko ne usvojite ovakav našin izražavanja, jednostavno smatrati nevaspitanim (eh, ti dođoši). Istinu govoreći, kada zaređate brdo silvupleova i pardona u dve rečenice, to zvuči pomalo (hmm, pomalo?) izveštačeno, ali ćete sigurno ostaviti dobar utisak. Zato preporučujem vežbanje svih mogućih ljubaznih fraza i frazica, a do sledećeg posta vas, u zavisnosti od toga u koje vreme čitate ovaj tekst, pozdravljam nekim od malopre nabrojanih izraza ;)