I kao da je bilo nekad

Pustim tako nekad muziku, pa naiđe pesma koja me brzinom svetlosti vrati u neko vreme, neki momenat, neki događaj, uglavnom naizgled nebitan, a u stvari značajan po tome što se jednostavno - desio. Od onih sam osoba koje pamte (skoro) sve rođendane, tuđe godišnjice zabavljanja/braka, detalje na nečijoj košulji, reči koje je neko nekad u ko zna kom kontekstu izgovorio, poljupce, zagrljaje, poglede, svađe i mirenja, šale, stisak ruke... sve to nekako uskladištim i čuvam, nekad i od sebe same. I dovoljna je, ponekad, samo jedna nota da mi neko sećanje iskoči u svest kao pajac iz kutije.

Vreme kada sam počela više da se družim. Da "izlazim" sa drugaricama, što je podrazumevalo šetnje po gradu, otpadanje na nekoj klupi u parku, vožnju biciklom. Vreme kada mi je omiljena pesma bila "Californication"  Red Hot Chili Peppers-a, i kada sam kupila prve, maslinasto zelene starke. Kada sam živela za petak, kraj šestog časa, večeru na brzaka i izletanje iz kuće, i kada sam mogla duže da ostanem napolju jer sutradan nema škole. Kada sam prvi put uzela gitaru u ruke (ne i poslednji, obećavam i dan-danas sebi). Kada sam našla novo društvo i među njima svog najboljeg drugara M, kojeg danas oslovljavam sa "Kume". On, ooon je kriv što sam počela da slušam Metallica-u. Pozajmio mi je tada kasetu (!) gde su urednim rukopisom njegovog starijeg brata O. bili ispisani naslovi pesama sa koncerta sa simfonijskim orkestrom iz San Franciska. Kriv je za još mnogo toga, i hvala mu na tome. Da, vreme kada su se još uvek slušale kasete.

Vreme kada sam upoznala i doživela svoju prvu ljubav, onako smotano iskrenu. Kada sam prolazila pored njegove škole nadajući se da će me videti s prozora svoje učionice. Kada je držanje za ruke bilo jedino važno na ovom svetu.

Kada sam u isto vreme želela da se uklopim i da se razlikujem od drugih. Kada sam se ošišala na "auuuuu, ala je kratko". Kada sam počela da se tražim (a još uvek se, na sreću, nisam u potpunosti pronašla) i kada sam se osećala izgubljeno. Kada sam spoznala sreću, ljubav, tugu, izdaju, kada sam povredila i kada sam oprostila onom ko me je povredio. 

Kada mi je postalo tek malčice jasnije da je to sve Život.

~ Metallica - No leaf clover ~

Poseta otadžbini, odnosno zašto nosim poluprazan kofer u Srbiju / Visite de la patrie, ou pourquoi j'emporte une valise à moitié vide en Serbie

Polazak

Dobro, naprasno sam rešila da, posle nekih godinu dana, odem u rodni mi kraj. Taman se tu nekako potrefila i svadba cimerke iz doma (jedne od zilion, to jest sedam, koliko sam ih promenila), milina. "Šta poneti?", zapitah se i smorih istog momenta. Iako ne volim da radim bilo šta na brzinu, pakovanje je jedna od stvari koju ne volim da radim uopšte, te ga odlažem koliko god mogu. Tri dana do polaska? Ima vremena, ihaaj. I tako čekam poslednje veče, pa i poslednje sate pred polazak da nabacam: "autfit" (jer što bih rekla "odevna kombinacija", kad to može i svetskije) za svadbu, nekoliko majica, jednu suknju, dvoje lanenih pantalonica, hmm, biće toplo, znači sandale, baletanke, kupaći koji sam počela svugde da nosim, 'ajde dobro i jedan džemperak, ono osnovno od kozmetike, dva sendviča, ćebence za bus i flašu vode. Sve ukupno zauzelo bi onaj najmanji kofer na točkiće iz uobičajenog tria koje viđamo kod Kineza. 

Ali... ja ne nosim mali kofer, već onaj najveći koji imam. Zašto ? Zato što me čeka povratak...

A za povratak pakovanje izgleda ovako. Tokom dve nedelje nagledam se u svojoj sobi, najpre, svojih silnih knjiga, što pročitanih, što nepročitanih, stručnih i onih za zabavu, pa polako počnem svakodnevno da odvajam na stranu "još samo ovu". Usput i kupim koji komad, kad sam već tu i imam priliku da se dočepam štiva na maternjem jeziku. Dok se broj tih "ala mi trebaju, da crknem bez njih" knjiga ne popne do otprilike 20. Naravno, desi se da kupim i ponešto od garderobe, ili da pronađem u svom ormaru neku stvar koju 100 godina nisam nosila i koja mi baš sad dobro dođe, i šta ću, odvojim i to na gomilu "za poneti". Napravim, tu i tamo, i poneki izlet u DM, oduševim se svim onim silnim kozmetičkim tričarijama i shvatim da su mi preko potrebne - 'ajd', spremim i to. I tako, dan za danom, poseta za posetom rodbini i drugarima (čitaj: evo ti makar čokoladica/keksić/pečeno prase za put, i slično), dođe momenat da sve to strpam u kofer, i situacija postaje napeta. I taman naguram u kofer, kako znam i umem, sve ono što sam smislila, u sobu ulazi mama: "A oni tanjiri što si rekla da ti trebaju?" Joj da, tanjiri za kampovanje, bolje da ponesem nego da kupujem nove. "Daj". "Imaš i onu šolju i posudice što si prošli put zaboravila" U da, dobro me podseti. "E, a ja sam ti izdvojila ovde neke sitnice ako ćeš da poneseš". "Šta?" "Pa neke peškire, lonce, malo rakije i tako". "Ali, mama, ne znam gde i kako to sve da stavim". Mama me gleda i ubedljivim glasom suvislo argumentuje "Stavićeš". "Ni u stanu više nemam mesta za..." "STAVIĆEŠ". I stavim, šta ću. 

Konačni spisak nema kraja. Pored svega navedenog, tu se nađu i neka pisma, cediljka, kašika za kolače, zaostali svadbeni poklon od teta Ne-znam-je-a-i-da-je-znam-zaboravila-sam-ko-je-i-odakle-je, činije, lišće za sarmu, mleveni orasi, krpe, sveće, "Srpski jezik i kultura izražavanja" iz osnovne škole (jer muž, je l' te, hoće da uči srpski) i, čini mi se, minijaturni ružičasti nosorog. I tako krećem nazad, napunjenih energetskih baterija (jao da, baterije nisam spakovala, pih) i sa koferom koji preti da eksplodira pri naletanju na najmanju neravninu na putu.

Sve zarad transporta tog malog dela rodnog kraja :)

~ ~ ~ ~ ~

Départ

Bon, tout d'un coup j'ai décidé de partir, après un an à peu près, dans mon pays d'origine. Ca tombe bien car il y a le mariage d'une de mes colocataires (parmi les sept que j'ai eue à tour de rôle) de la cité universitaire, super. "Que dois-je apporter ?" je me suis demandée et ça m'a tout de suite fatigué. Bien que je n'aime pas faire les choses au dernier moment, faire les valises est quelque chose que je n'aime pas du tout faire et que du coup je reporte autant que je peux. Trois jours avant le départ? Je suis hyper large, ça va. Et donc j'attends la veille, voire les dernières heures avant le départ pour jeter des affaires dans ma valise : la tenue pour le mariage, quelques hauts, une jupe, deux pantalon en lin, il fera chaud, bon alors je mets les sandales, les balerines, le maillot de bain que j'ai commencé à porter partout, bon bah alors une veste quand même au cas où, la base de la cosmétique, deux sandwichs, une petite couverture pour le bus et une bouteille d'eau. Dans l'ensemble, ça aurait pris la plus petite valise à roulettes du trio habituel qu'on voit dans les magasins chinois.

Et pourtant, je ne prends pas une petite valise, je prends la plus grande que j'ai. Pourquoi ? Parce qu'il faut que je rentre.

Les préparatifs pour le retour se passent de la manière suivante. J'observe, d'abord, pendant deux semaines, tous mes livres dans ma chambre, lus et non lus, professionnels et ceux pour se divertir, et je commence petit à petit, à mettre de côté les livres "encore celui-là et ça suffit". J'en achète aussi par ci, par là, comme j'ai l'occasion de trouver des bouquins dans ma langue maternelle. Jusqu'à ce que le nombre de ces livres "j'en ai très besoin et je serais morte sans eux" ne monte à environ une vingtaine. Bien sûr, il m'arrive d'acheter des vêtements, ou de trouver dans mon armoire des vêtements que je n'ai pas portés depuis longtemps et dont j'ai absolument besoin maintenant. Du coup, je mets ça sur la pile "à prendre". Je fais quelques tours chez DM (une marque de cosmétique), impressionnée par toutes ces babioles cosmétiques, et je me rends du compte qu'ils me sont absolument nécessaires - allez, je les prépare aussi. Et ainsi, jour après jour, visite après visite aux cousins et amis (c'est à dire : "Prend au moins ce petit chocolat/biscuit/rôti de porc... pour le voyage"), arrive le moment de mettre tout cela dans ma valise et la situation devient tendue. Juste au moment où j'arrive à pousser toutes mes affaires dans la valise, ma maman entre dans ma chambre : "Et ces assiettes dont tu m'as dit avoir besoin?" Ah oui, les assiettes de camping, il vaut mieux les prendre qu'en acheter des nouvelles. "Bon, passe les moi". "Il y a aussi la tasse et les boîtes que tu as oubliées la dernière fois". Mince, c'est vrai, c'est bien de me l'avoir rappelé. "Tiens, moi je t'ai mis de côté quelques trucs aussi si tu veux les emporter". "Quels trucs ?" "Et bien, il y a des serviettes, des pots, un peu de rakija (l'eau de vie serbe), voilà". «Mais, maman, je ne sais pas où et comment mettre tout cela." Ma maman me regarde et argumente avec beaucoup de sens et de logique "Tu le mettras". "Même dans l'appart, je n'ai plus de place pour..." "TU LE METTRAS". Et voilà, je le mets.

La liste finale est interminable. En plus de ce que j'ai déjà mentionné, dans la valise il y a des lettres, une passoire, une pelle à gateaux, le cadeau de mariage en retard d'une dame je-ne-la-connais-pas-et-même-si-je-la-connaissais-je-ne-me-rappelle-pas-d'elle, des plateaux, des feuilles de choux pour faire la sarma, des noix en poudre, des torchons, des bougies, "La langue serbe et la culture de l'expression" du collège (parce que le mari veut, bien sûr, apprendre le serbe), et il me semble un petit rhinocéros rose. Et donc, je reviens à la maison, avec mes batteries (zut, j'ai oublié les batteries !) chargées, et avec une valise qui menace d'exploser dès qu'elle touche la plus petite bosse sur la route.

Tout cela pour transporter une petite partie de chez moi :)

Porcelain

 ~ Moby - Porcelain ~

Moja pesma za putovanja vozom. Pustim je i pod maskom nekog ko se udubio u čitanje knjige, u stvari bacam skrivene poglede ka ljudima u vagonu. Ljudi koji dremaju nakon napornog dana na poslu. Deca koja ne prestaju da zapitkuju roditelje ili bake i dede milion neobičnih pitanja. Zaljubljeni parovi koji se diskretno drže za ruke i razmenjuju poglede pune nade i želja za budućnost. Grupica nasmejanih devojčuraka koje misle da imaju ceo svet u rukama. Nasuprot njima, isto tako grupica glasnih momčića koji nastoje da privuku pažnju i istovremeno budu kul. Ljudi koji neprestano čačkaju svoje mobilne telefone, androide i ostala čuda kojima ne znam naziv niti svrhu. Neko se na iznenadnu zvonjavu telefona uz izvinjenje iskrade u hodnik i započinje razgovor. Kondukter koji prolazi uz jedno ljubazno "Dobar dan". Plač bebe. Miris sendviča sa šunkom. Odsjaj ekrana nečijeg laptopa. Kikotanje. Ćaskanje. Skrećem pogled ka prozoru. Drveće, kuće, zgrade, reke, putevi. Predeli se smenjuju pred mojim očima munjevitom brzinom sve dok se ne stope u jednu jedinu boju, najčešće zelenkastu. Vraćam pogled na ljude u vozu. Osećam klackanje voza i vidim kako nam svima tela i glave poigravaju u istom ritmu. Pitam se kuda ko putuje. Pokušavam da zamislim koga će ko da sačeka na stanici, zamišljam susrete, poglede, reči, zagrljaje, rukovanja, mahanja. I najednom osetim povezanost sa svim tim ljudima. 

Puštam pesmu ispočetka. Moju pesmu za putovanja vozom.

~ ~ ~ ~ ~

Ma chanson pour les voyages en train. Je la mets, et sous le masque de quelqu'un qui s'est plongé dans la lecture d'un livre, je jete des regards discrets sur les gens dans le vagon. Les gens qui font la sieste après une journée difficile au travail. Les enfants qui ne cessent pas de poser de nombreuses questions étonnantes à leurs parents ou grands-parents. Les couples d'amoureux qui se tiennent les mains et échangent des regards pleins d'espoir et de souhaits pour l'avenir. Un groupe de filles souriantes croyant avoir le monde dans leurs mains. En face d'elles, un groupe de garçons essayant d'attirer l'attention et à la fois de rester cool. Les gens qui touchent constamment leurs téléphones portables, androïds et autres appareils dont je ne connait pas le nom ni le but. Quelqu'un se lève d'un coup avec la sonnerie de son téléphone et s'excuse en sortant du vagon pour pouvoir commencer la conversation. Le contrôleur qui passe en disant gentiment "Bonjour". Un bébé pleure. L'odeur d'un sandwich au jambon. Le reflet de l'écran d'ordinateur de quelqu'un. Rires. Papotage. Je tourne les yeux vers la fenêtre. Arbres, maisons, bâtiments, rivières, routes. Les paysages pivotent rapidement devant mes yeux jusqu'à ce qu'ils se mélangent en une couleur, habituellement une sorte de vert. Je me tourne de nouveau vers les gens dans le train. Je sens les tremblements du train et je vois que nos corps et têtes vacillent au même rhytme. Je me demande qui voyage où. J'essaie d'imaginer qui attendra qui à la gare, j'imagine des rencontres, des regards, des mots, des calins, des mains qui se serrent, des coucous. Et soudainement, je ressens un lien avec tous ces gens.

Je remets la chanson. Ma chanson pour les voyages en train.

Au Pôle (pas d')emploi iliti sasvim običan sastanak u Birou za (ne)zapošljavanje

Jeste, uprkos svim mojim svesnim i nesvesnim otporima, ipak sam rešila da se prijavim na taj Biro, da ozvaničim činjenicu da nemam posao i da su šanse male da ga u skorije vreme nađem. Optimistično s moje strane, zar ne ? :)

Naravno, s kim drugim da podelim to divno iskustvo, ako ne s vama. Kako izgleda prijavljivanje na Biro za zapošljavanje (ahmm, yeah right)? Ceo postupak je vrlo jednostavan :

• Korak Prvi

Ništa bez interneta - odete na sajt Biroa, kliknete na dugmence za prijavu i voilà, nepunih 7 sati kasnije, popunili ste prijavu. Popunjavanje je pravo zadovoljstvo i melem za um i dušu jer tu je gomila bitnih pitanja o prethodnom radnom iskustvu, završenim studijama, broju kućnih ljubimaca, sati provedenih u toaletu i visini džeparca u šestom razredu osnovne na koja treba odgovoriti. No, ne bojte se, popunjavanje upitnika je olakšano određenim brojem ponuđenih odgovora na svako pitanje, pa tako možete i do prekosutra lupati glavu ako niste sigurni koju stavku treba da čekirate, ili još bolje, ako se vaš odgovor ne uklapa ni u jednu od ponuđenih opcija, što je najčešće i slučaj, je l'. Pritom, na neka od pitanja biste i opširnije da odgovorite, ali ne može, nema mesta, i zato ste prinuđeni, na primer, da govorite samo dva strana jezika. A i šta će vam više. 

Nakon tih dvesta miliona popunjenih stranica, samo jedan klik vas deli od zakazivanja sastanka sa vašim savetnikom, i tu je sve prilično jasno, ponuđena su vam tri datuma i treba da izaberete onaj koji vam najviše odgovara. Fair enough. Na kraju vam je na mejl poslat isti taj formular u pdf formatu i zamoljeni ste da ga odštampate i eventualno dopunite. Posle par dana skontate da su i Oni odštampali taj isti formular i poslali vam ga poštom, što se očigledno savršeno uklapa u nacionalnu politiku zaštite životne sredine "Sve će to narod reciklirati".

Značaj jezika : "Sva predviđanja budućih uslova naslućuju dobre mogućnosti u pogledu vašeg profila" "Znači, za sada sam naj****"

• Korak Drugi

Ulazite u zgradu Biroa, a tamo vas, pre nego što uspete i da trepnete, saleće neko ljubEzno momče čiji je posao da vas čekira tamo na Njihovoj listi očekivanih zvanica. Onda vas još ljubEznije zamoli da sačekate jer ćete biti prozvani. Što jes'-jes', kasnili su samo 13 minuta sa pozivanjem moje malenkosti, to se ni ne računa jer spada u "marsejskih 15 minuta", znači praktično na vreme. Gospoja Savetnica zatim dolazi i uz jedno muljavo "Do'ar dan" vas poziva u svoju kancelariju. E onda kreće The Proces. Savetnica kucka svašta nešto brzinski, onda briše i prepravlja greške u kucanju. Onda, naravno, zazvoni telefon : "Daa? Mhm... E, sa klijentom sam, ne mogu sad, aham. Važi, 'ajde, e a kako si ti? Stvaaaaarno, nemoj pričati? Hahahaaa... Aaaa, to je bilo ono za ono u vezi sa onim? Mhm. E, ne mogu sad, imam klijenta. Vaaaaži, ćao!" Opet kuckanje, niko ne progovara ni reč, napetost raste i pitate se da li ona uopšte zna da ste vi još uvek tu... Sve dok Koleginica ne kucne na prozorče (jer su sve kancelarije u stvari povezane "kutije" složene u lavirint... ili krugove pakla, ko li će ga znati), "samo" da piiita kako ovo i ono i još samo ovo, a i ono... Kuckanje, kuckanje, kuckanje i najzad kreće dijalog tokom kog shvatate nekoliko stvari :

- da ni ona, a ni računar ne kapiraju šta ste vi to od studija završili (jer nema kvadratića za čekirati koji se odnosi na vaše studije)
- da je biranje neke slične opcije vrrrlo komplikovano, jer ne odgovara vašem profilu i kako sad to tako
- da ste džaba popunili ostatak formulara i ispravili greške, jer to niko ni ne gleda
- da nemate prava ni na kakav vid socijalne pomoći, jer ko vam je kriv što ste dosad samo volontirali (dobije se i potvrda, lepo krupnim slovima otkucana)
- da računar baguje rekordnih 17 puta u minuti
- da morate da se javljate svakog meseca sa kompletnim izveštajem o tome gde ste, kako i kada tražili posao, kako ste konkurisali, koji broj cipela nosi vaš potencijalni poslodavac i koja su poslednja dva broja registarske tablice njegovih kola, itd.
- da ne možete ni da uživate u toj svojoj nezaposlenosti kao čovek, jer imate pravo da svega 35 dana godišnje provedete van zemlje, koje morate da prijavite
- da ste i nadalje prepušteni sami sebi što se traženja posla tiče
... što dodatno potvrđuje Savetnicino sažaljivo "E pa srećno" dok vas prati do vrata.

Ovo me podseti na jednu iz moje rane mladosti :D

~ The Offspring - Job ~

 Pozdravčić :)

Kad na vrbi rodi grožđe :)

Na detalje i sitnice često ne obraćamo pažnju, a upravo nam te neprimetne, svakodnevne stvari mogu poslužiti kao inspiracija. Tako sam ja sasvim slučajno bacila pogled na poštanske markice koje smo kupili nedavno i našla inspiraciju kako za obogaćivanje znanja iz francuskog, tako i za ovaj post. Na svakoj markici je napisana i ilustrovana po jedna izreka. Bilo mi je jako interesantno kad sam se udubila i pronašla njihova značenja, pa možda bude i vama.

1. "Cela ne se trouve pas sous les sabots d'un cheval" - To se ne nalazi ispod kopita konja, odnosi se na nešto što je vredno i retko, i što se teško pronalazi (nasuprot onome što se uvek može naći na putu kojim je konj prošao, khm, khm).

2. "Etre heureux comme un poisson dans l'eau" - Biti srećan kao riba u vodi, mi češće kažemo u moru, ili imamo onu bolju "Kao bubreg u loju" :D

3. "Se regarder en chiens de faïence" - Gledati se kao psi na porcelanu/tanjiru, (uh dok sam ovo skontala) znači gledati ljutito, zlobno jedno u drugo. Izraz potiče iz vremena kada se pravila grnčarija prekrivena ovim faïence, vrstom keramike na bazi gline i kalaja. Ljudi su pravili razne ukrase kao što su tanjiri i slično, na kojima je često kao dekoracija bio crtež dva psa koji ljutito gledaju jedan u drugog, spremni da napadnu.

 4. "Avaler des couleuvres" - Progutati zmije (bljak btw), znači trpeti uvrede bez suprotstavljanja. Drugo značenje odnosi se na prihvatanje bilo koje izjave kao istinite.

5. "Pratiquer la politique de l'autruche" - Sprovoditi nojevu politiku, znači svesno ne prihvatati, ne obraćati pažnju na verovatni neuspeh ili opasnost. Uzdržaću se od povezivanja ove izreke sa nekom drugom politikom.

6. "Pleurer des larmes de crocodile" - Kao i kod nas, liti krokodilske suze.

7. "Ménager la chèvre et le chou"- Čuvati i kozu i kupus, znači braniti kontradiktorne interese. Poreklo izreke vodi od činjenice da je teško brinuti o kupusu i o kozi istovremeno, s obzirom na to da će koza poručkati kupus čim ga se dočepa :)

8. "Etre serrés comme des sardines" - Biti poređan kao sardine, i mi kazemo isto kad je negde tesno. A imamo i manje kulturnu zamenu "kao u d**etu" :D

9. "Qui vole un oeuf, vole un boeuf" - Ko ukrade jaje, ukrao je vola, znači da je i najmanja krađa zločin i da ko počne sa malim krađama, ukrašće i vrednije stvari.

10. "Le chat parti, les souris dansent" - Gde mačke nema, tu miševi kolo vode.

11. "Sauter du coq à l'âne" - Skočiti sa petla na magarca, he he, ova mi je najbolja. Odnosi se na naglo menjanje teme koja veze nema s prethodnom.

12. "Quand les poules auront des dents" - Kad pilići budu imali zube, odnosno "kad na vrbi rodi grožđe", ili ona "kad svinje budu letele". Što bi ona naša vrisnula: "NIKADAAA!!!"

Možda i vi znate neku zanimljivu francusku izreku? Ili imate neku omiljenu srpsku kojoj bih mogla da potražim pandan u francuskom jeziku?

~ Renan Luce - La lettre ~

Srbija? Kako, koliko, kada, ko, šta... ?

Ljudi moji, ovde je od pre neki dan 18 stepeni. Stiglo proleće, izgleda, posle "teške" zime i cele tri pahulje koje su pale.

Pre dolaska u Francusku, nikada ranije nisam razmišljala o tome kako je nekom strancu kad se nađe u društvu ljudi iz zemlje u kojoj se nalazi. Meni je uvek bilo interesantno kad upoznam nekog strendžera, pa ga onda ispitujem o svemu i svačemu, i kontam kako i on prosto mora uživati u tome. Tako mi nije bilo čudno kad je moj dragi dolazio među "moje" ljude i odgovarao na milione i milione pitanja. Onda smo zamenili uloge i gle, postadoh ja atrakcija. Skroz čudan osećaj. I evo na kakva pitanja, između ostalog, nailazim. Neka su skroz uobičajena, neka me iznenade, neka su me navela na to da se zamislim i shvatim koliko stvari (ne) znam o sopstvenoj zemlji, neka su me nasmejala. Neka uopšte i nisu pitanja :)

• Odakle dolazite s tim (slatkim, malim, specifičnim itd.) akcentom?

• Koji je glavni grad Srbije?

• Je l' u Srbiji ljudi piju čaj? (??)

• Koja je srpska novčana valuta?

• Je l' imate vi tamo sireve? Kakve?

• Iz Srbije? Milozevik, je l' tako? (Slobodan Milošević)

• Koja se rasa svinje najviše uzgaja?

• A kako se na srpskom kaže "Dobar dan", "Dobro veče", "Hvala" (nastaviti spisak po ličnom nahođenju) 

• Kakva su srpska vina?

• Jesi ti Poljakinja? 

• Kusturikaaa!!! (Kusturica)

• Kako se zove tvoj grad? A gde je to? (onda objasnim, a oni sve klimaju potvrdno glavom, tobože kontaju gde je)

• Šta se izvozi od prirodnih bogatstava? 

• Imam ja jednog prijatelja, isto Srbin, radi tu i tu i živi u tom i tom mestu. Gde je tu pitanje, pitate se vi. U pogledu : "možda ga znas?". Ovo je ekvivalent pitanja : "Je l' znaš ti Peru?" Kao da moram poznavati svakog Srbina koji kroči na teritoriju Francuske, jer smo, bože moj, iz iste zemlje. Mislim, Srbija jeste mnogo manja od Francuske i "nas" je manje nego "njih", ali ja još uvek ne uspevam da se upoznam sa čitavom dijasporom)

• Srbija, je l' to selo ovde u blizini Aix-a?

• A što si ti došla u Francusku?

• Srbija? E da, Džokovik je opet pobedio tog i tog (pa mis'im naravno, ali ja ne pratim tenis) 

• Je l' ima u Srbiji šuma? 

• Iz Srbije? Znam ja malo ruskog...

To be continued...

~ The Smiths - Ask ~