(Još) Jedan namćorski

Tako juče uđem u prodavnicu u potrazi za nekom lepom, šarenom (ali ne baš skroz girly) kutijom, i već na samom ulazu se sudarim sa gomilom, ne, gomiletinom bombonjera i fensi pakovanja onih uglavnom divnih i neodoljivih čokoladnih čuda (=manja količina i mnogo više "ukrasne" folije za baciti posle za iste ili veće pare), kojekakvim deda mrazovima (jer nema poente pisati velikim slovom nešto čega ima TOLIKO) i novoizmišljenim zabavnim sitnicama za mališane (koje slede otprilike politiku-kupi me i igraj se cele tri sekunde, pojedi ono što je unutra za dve i traži onda nešto novo kao poklon).

"Uskoro će Božić ! Jelka i puuuno poklona !!"

Kao da nije dovoljno to što već nedeljama hodam ulicom mrmljajući u sebi molitve svim postojećim i nepostojećim bogovima, i kajući se što nisam nabavila šlem, jer sa svih strana vrebaju praznični ukrasi i ogromne dekorativne instalacije u obliku kutija sa mašnama viseći nad glavama prolaznika. Da se razumemo : volim i ja praznike, ne baš u onoj meri u kojoj se to očekuje od svake "normalne, optimistične i pune života i vere u bolje sutra" osobe, ali volim ih, ili ih bar ne mrzim ako ništa drugo. Po koji slobodan dan, opravdanje za krkanje nezdrave hrane, a ni poklone ne odbijam, nije lepo. I trudim se da, ako već i sama nisam u stanju da cičim od sreće jer uskoro krećemo da brojimo novih 365 dana ispočetka, a ono da ne ubijem to ushićenje kod drugih ljudi kojima je to važno i predstavlja neku novu, nultu, polaznu tačku za buduće pobede i uspehe. 

Ali, pobogu, mora li sa tom euforijom da se krene dva meseca unapred ?? Ok, ovde se slavi samo katolički, ili, kako ga ja zovem, "prvi" Božić, ali već bukvalno mesec dana supermarketi i prodavnice su prepuni gorenavedenih drangulija. I ne radi se više o punim rafovima, već o dodatnim redovima i redovima rafova, kao da ste zašli u magacin. Želiš da obaviš kupovinu osnovnih stvari mirno i brzo ? E nećeš ga majci, ima da prođeš pored i kroz i oko čitavog šareniša koji je u ponudi.

Pored toga, u izlozima radnji velike reklame za "specijalna božićno-novogodišnja" sniženja od (-)27% (nije bitno šta je, piše da je jeftinije i kupuj, šta se razmišljaš). Inbox pun mejlova sa reklamama za ovaj i onaj idealan poklon, koji je takođe na sniženju, još ako kupiš 7 istih, dobiješ 8. za dž. Šta ćeš raditi sa 8 istih stvari koje verovatno nikom ne trebaju, pojma nemaš, ali bar si "uštedeo" koji cent.

"Nisam ja kriv" Nisi, deda, niiisi...

Svesno prihvatam rizik da sad zazvučim kao neka zlovoljna, matora konzerva (a u stvari sam u cvetu mladosti, je l' te), ali dobro se sećam kako sam kao klinka brojala dane do Nove godine, iščekivala dan kada ću okititi jelku i kako je uzbudljivo bilo upaliti ukrasne svetiljke po prvi put i gledati ih kako se naizmenično pale i gase. Još kada bi se tu najzad našao po neki skroman poklon, pa kud ćeš veće sreće. I sve se dešavalo krajem decembra, kakav bre oktobar i novembar, kakvi bakrači :) Imam utisak da je komercijalizacija svega, pa eto i tih novogodišnjih i božićnih praznika ugušila u ljudima svaku sposobnost radovanja malim stvarima (i u pravo vreme). Materijalna vrednost poklona, kao i broj istih, dostiže vrlo visoke cifre, što je, s moje tačke gledišta, obrnuto proporcionalno emotivnoj vrednosti istih.

I šta mi sad ovako namrgođenoj drugo preostaje, nego da se udavim u nekoj toploj čokoladi :) A ovaj mrgudluk će, nadam se, ispariti iz mene kad konačno uključe te ukrasne svetiljke... Ako ne tad, onda bar kad ih isključe i poskidaju...

~ Hedgehoppers Anonymous-It's Good News Week ~

A taaaaaable ! (žvak-žvak)

Za početak, biću kratka i jasna : kad Francuzi sednu da jedu, tu kraja nema. NEEE-MA.

Ukoliko imaju goste, bilo da je u pitanju neko porodično ili drugarsko okupljanje, Francuzi počinju aperitivom (l'apéro). Pod ovim se podrazumeva minimum (ali stvarno minimum) polučasovno grickanje kojekakvih semenki, čipseva, "zalogajčića", kikirikija, kobasice (vrrrlo važna stavka :)) itd. Jedan od specijaliteta Provanse koji se takođe jede kao predjelo je la tapenade (tapenad), namaz od crnih ili zelenih maslinki koji se maže na tanke kriške posebne vrste hleba/tosta, šta li je već. Naravno, služe se i različite vrste sokova i alkohola, često i koktelčića ili, ako ste oženjeni Srpkinjom - rakija :) I sve vreme se ćaska, a često ovo vreme bude posvećeno i zajedničkom spremanju jela. Kako god, apéro ume da potraje.

La tapenade

Kada je glavni obrok konačno gotov i sto postavljen, svi sedaju za sto. Obrok ne počinje dok svi ne sednu. Onda sledi horsko "Bon appétit" (bon apeti - prijatno). Neko od prisutnih, često, ali ne i obavezno domaćin, poslužuje najpre sve goste, pa sebe. Tek kada su svi posluženi, počinje se sa jelom. Francuzi uvek prvo jedu salatu. Zatim sledi glavno jelo. Ponekad to bude i samo meso, iako se mnogo češće ono služi sa nekim prilogom.

Posle glavnog jela, koje može podrazumevati i dve-tri "ture" različitih jela, prelazi se na sir (fromage - fromaž), jednu od najvažnijih namirnica u francuskoj kuhinji. Sir se jede uz hleb i vino, koje prvo mesto po važnosti deli sa sirom. Ovaj način jedenja sira (sir, hleb i vino) se smatra dezertom, a neko kaže da se uvek mora završiti sa sve tri stvari u isto vreme. Znači, ako ste pojeli hleb, a ostalo vam je još malo sira i vina, uzimate jos hleba, ako vam zafali vina, uzimate jos koju kap, itd. :) Nakon sira, prelazi se na dezert- voće i/ili neki kolač, i na kraju se služi kafa. Od stola se ne ustaje sve dok svi ne završe s jelom.

Sve u svemu, ništa radikalno drugačije od naših običaja i navika, s tim što je moj lični utisak da se na nekim sitnim pravilima lepog ponašanja pridaje više važnosti, te su merci i s'il te plait magične reči i za stolom. Nikada nećete reći nešto u fazonu: "E 'aj mi dodaj so", nego: "Da li bi, molim te, mogao da mi dodaš so".

Inače, kada su porodična/drugarska okupljanja u pitanju, zajedničko obedovanje je prilika da se svi ispričaju, podele jedni sa drugima novosti, naročito ako se dugo nisu videli, da se razmene mišljenja o aktuelnim događajima itd. Zbog toga obrok može zaista da traje satima, stoga treba biti (psihički) spreman za duuuugo sedenje :) Ako ste "novajlija" u društvu (pa jos strendžer), ovo je odlična prilika za uvežbavanje "tenis pogleda": gledam osobu levo, pa osobu desno i pokušavam da pratim razgovor, dakle levo-desno, levo-desno), ili multitaskingovanja: dodajem salatu osobi levo od mene dok odgovaram domaćici da ne želim više vina i tražim od osobe prekoputa da mi sipa malo vode, uz stereo praćenje razgovora osoba koje su mi blizu, malo jedan, malo drugi, i pokušaje da kažem nešto smisleno i, eventualno, gramatički ispravno-mada to je već viši nivo ;).

Toliko o jelu (za sada), a ja vas do sledećeg posta puno pozdravljam :)

~ Bénabar - Le Diner ~

Priručnik za dobijanje boravišne dozvole i gubljenje nerava

Potrebno vam je:

• dokumenti naznačeni na spisku na poleđini The Formulara
• budilnik podešen na "neće skoro svanuti"
• slojevita, udobna garderoba
• vreća za spavanje + šator ili automobil, u zavisnosti od ličnih preferencija
• knjiga, časopis, bilo kakvo štivo
• bilo šta na čemu može da se sluša muzika (po mogućstvu neka relaksaciona, meditativna, ili, naprotiv, album Metallica-e Kill 'em all)
• kišobran
• naočare za sunce
• suzavac (nije obavezno, ali može da zatreba) 
• ostale zanimacije (Rubikova kocka, štrikeraj, ukrštene reči, sudoku)

A procedura je otprilike sledeća. Kao i svako normalan, najpre ćete potražiti informacije o potrebnim dokumentima na sajtu prefekture (zaista ne znam koja bi srpska reč bila upotrebljiva za ovo mesto, uglavnom, to vam je neko odeljenje za dobijanje boravišnih dozvola, azila i slično, imigraciono recimo). Tamo, naravno, informacije nećete naći, ali ćete naći broj telefona, koji ćete puni elana pozvati. Odgovoriće vam mašina koja će reći radno vreme imigracionog i posavetovati vas da više ne zovete jer ćete sve potrebne informacije dobiti isključivo ako odete lično.

Naredni korak, odlazite lično u 8:15 ujutru kad se imigraciono i otvara, shvatiti da ispred vas ima tek nekih 250 osoba i stati u red dobro raspoloženi jer "nije to tako strašno". Videćete da se red brzo pomera i zapljusnuće vas novi, zaslepljujući talas optimizma zbog kojeg ćete tek kad već i sami uđete, uvideti da se red zaista brzo pomera, ljudi zasita brzo ulaze, ali da niko satima ne izlazi. Usput ćete čuti i po koju raspravu klijenata sa šalterskim radnicima, i pomisliti kako su ljudi u današnje vreme nestrpljivi i lako planu bez ikakvog jasnog razloga. Kada se i sami po prvi put dokopate šaltera, oduševiće vas hladnoća i nezainteresovanost u glasu dotičnog šalterskog radnika koji nijednom neće pogledati u vas, ljudsko biće koje stoji pred njim. Dobićete broj, čekati jedva dva sata da biste dobili sine qua non daljeg postupka - The Formular. On se ne može skinuti sa neta, kopirati niti kupiti, On se dobija samo i samo kada se lično pojavite. I ne, ne možete Ga popuniti i predati istog dana sa ostalim papirima koje ste spremili (ako već imate prethodnog iskustva sa birokratijom ovog tipa, pretpostavićete šta je od dokumenata potrebno), NE, morate se vratiti nekog drugog dana jer bože moj, sastanci za predaju papira se zakazuju isključivo u 8:15.

(http://theairspace.net/commentary/waiting-is-hell-but-mind-games-make-it-better/)

OK, prikupićete sve potrebne papire (standard: kopije pasoša, prethodne boravišne dozvole, računa za struju, ugovora o stanovanju, potvrde sa fakulteta, izvoda iz matične knjige rođenih/venčanih, otiske svih prstiju-i na rukama i na nogama, nekoliko vlasi kose, uzorak krvi ne stariji od tri dana, podatke o obimu glave, grudi, struka, zahvalnicu za učešće u pesničkoj štafeti iz drugog razreda osnovne itd.), složiti ih u fasciklu i doći sat i po pre otvaranja imigracionog ne biste li malo izbegli gužvu. Tamo će, naravno, i pre sedam ujutru biti 60ak osoba ispred vas. Neko od nih je i prespavao ispred ulaznih vrata. Pošto još nije svanulo, uživaćete u pogledu na zvezde i, nešto kasnije, prve znake jutra. Tu i tamo poneki galeb će graciozno preleteti iznad vaše glave, tražeći prvu priliku (čitaj: glavu) da ostavi za sobom tragove prethodnog obroka. Ukoliko se i desi da se pojavi neki slučajni prolaznik (mada, male su šanse u to doba), uputiće vam pogled u kom ćete spaziti iznenađenje i sažaljenje u  isti mah. Pred otvaranje, brojka od 60ak ljudi će se nekim čudom udvostručiti, jer svi ti ljudi su tu sa bračnim partnerima, drugovima i roditeljima koji se niotkuda pojavljuju u 8:14. Po otvaranju, sledi poznata vam procedura za dobijanje broja, nakon čega ćete zadovoljno sesti (ako ugrabite slobodnu stolicu) i smireno čekati da vas prozovu.

Dok budete piljili u ekran sa brojevima, oko vas će veselo trčkarati klinci koji, na njihovu sreću, pojma nemaju gde se nalaze. Čućete nove rasprave, čiji će vam uzroci postajati sve jasniji, i poneku psovku (možda i na maternjem jeziku, što će vam posebno ulepšati dan). Ljudi oko vas će cupkati nogama, šećkati se tamo-ovamo, komentarisati ('m ti državu i šalteruše i sistem i Francusku i papire i...), a brojevi na ekranu će se smenjivati nekom, vama nepoznatom, logikom. U stvari, logike mooora biti, ali je vi ni posle višečasovnog truda, nećete shvatiti. Čitavoj atmosferi posebnu čar daće radnica koja se sve vreme šećka između redova prezrivo gledajući oko sebe i vrlo neljubazno odgovarajući na bilo koje pitanje njoj upućeno. Koja je njena prava funkcija i šta je njen posao, nikako nećete uspeti da prokljuvite. Tok misli vam mogu poremetiti ljudi koji zapitkuju kad ste došli i koji je vaš broj (kao da to ima neke veze), a može se desiti i da neko iz dosade krene da vam se, nimalo suptilno, nabacuje. 

Nekoliko minuta pred kraj radnog vremena (a radi se samo prepodne), konačno ćete stići na red. Ući ćete u hodnik gde je 10ak šaltera, od kojih radi samo pet, i pokušati da sednete ispred "vašeg", što će biti poseban poduhvat s obzirom na to da su stolice fiksirane i da morate zauzeti položaj koji vam je nametnut. Šalteruša(c) će uzeti vašu fasciklu, koju ste jedva progurali kroz otvor širine 2cm, i mrmljati nešto sebi u bradu, dok ćete (joj/mu) se vi sve više klanjati ne biste li išta od tog mrmljanja čuli. Nakon nekoliko minuta, kada se dotična/dotični uveri da, avaj, zaista imate sve potrebne papire, uradiće svoj posao za tri minuta i otići na zasluženu ionako-je-kraj-radnog-vremena pauzu. Pritom će zaboraviti da vam da šaku čarobnog pasulja u koji bi trebalo gledati da biste saznali kakav je dalji tok procedure (jer, moraćete da se vratite po boravišnu karticu kad-tad). A vi? Vi ćete odskakutati kući, ne toliko od sreće, koliko od potrebe da idete u toalet* i obavite sve što u poslednjih 5-6 sati niste mogli, jer toaleta u zgradi imigracionog-nema.

~ In the Waiting Line, Zero 7 ~

*nikako, ni u kom slučaju ne nositi hranu, a pogotovo piće; poželjno je, čak, dobro pročistiti organizam i postiti na vodi i eventualno hlebu bar sedam dana pre podnošenja zahteva

"Lepo vreme danas" i ostale beskrajne priče

Ok, upoznali ste se sa Francuzima i naučili kako da se pozdravite. A o čemu ćete da pričate? Postoji nekoliko tema o kojima možete pričati bilo kad sa bilo kim, i još da vas smatraju zanimljivim.

Jedna od neiscrpnih tema o kojoj možete danonoćno pričati je svakako - vreme. Koliko god sam ranije verovala da su razgovori tipa "lepo vreme danas" rezervisani za Britance (nisam više ni sigurna zašto baš oni, no nije ni bitno), toliko sam se uverila da Francuzi o vremenskim prilikama mogu da naklapaju u nedogled:

"Lepo vreme danas."
"Jeste, divno, sunčano, baš je prijatno."
"Izgleda da će sutra biti malo hladnije."
"Pa da, najavili su na vremenskoj prognozi."
"A prošle nedelje, jesi skontao kako je padala kiša!"
"Daaa, početkom nedelje su počeli da se navlače neki oblaci, pretpostavio sam da će pasti."
"Tako je i prošle godine u ovo vreme bilo."
"Da, sećam se."
Ili:
"Ove zime je neobično hladno ovde u Provansi."
"Jeste, nije baš uobičajeno da zima tako dugo traje, već dve sedmice je temperatura ispod nule."
"Kažu da će ove godine čak i pasti sneg."
"Au, kao onomad pre 25 godina..."
I tome slično, varijanti ima bezbroj.

Zatim, nećete pogrešiti ako pokrenete priču o - hrani. Šta je dobro rodilo, a šta nije, koje je voće i povrće u sezoni, da li kupujete organski uzgajane namirnice, razmena recepata, sve dolazi u obzir. Ako ste imali prilike da posetite neke restorane, možete izneti svoje mišljenje. Odličan potez je da pričate o nacionalnoj kuhinji svoje zemlje, to će ih sigurno zanimati. I stvarno je zanimljivo čuti poređenja sa francuskom kuhinjom, naučiti nešto o lokalnim začinima i tipičnim jelima nekog regiona. Znači, o hrani uvek i u svako doba.

I naravno, meni "omiljena" tema - stanje na putevima i saobraćajne gužve. Nema sa kim ne možete beskonačno dugo razglabati o jutarnjim gužvama na putevima, o tome kako mora ranije da se krene na posao ne bi li se gužve izbegle itd. Onda, kad vam jezik utrne, prebacite se na popodnevne, odnosno večernje gužve koje su aktuelne nakon posla, znači možete se lepo žaliti kako stižete kući kasnije jer na toj i toj raskrsnici uvek bude previše automobila i slično. Pa onda gužve u vreme godišnjih odmora koje odstupaju od pravila "običnih" gužvi, kada je sve zakrčeno non-stop. Na osnovu ličnog iskustva odgovorno tvrdim da se o ovome može pričati iznova i iznova, koliko god vam drago, sagovornik će uvek rado prihvatiti da i sam prokomentariše kako su gužve la folie (isto kao i birokratija). Još jedna varijanta "saobraćajnog ćaskanja" se odnosi na francusku železnicu i kašnjenje vozova, što je poprilično česta pojava, tako da uvek možete tu i tamo pljunuti po ovom ili onom vozu koji je kasnio/pomeren/otkazan, pa ste i vi zakasnili tamo kuda ste pošli.

Međutim, postoje stvari o kojima Francuzi baš i ne vole da razgovaraju, što je takođe korisno znati. Najpre, zdravlje i zdravstvene tegobe. Za razliku od nas Srba, kojima je prosto uživancija da se stalno žalimo na ovu ili onu bolest ili smetnju i koji sto više kukamo, to smo srećniji, Francuzi ne smatraju primerenim da se o ovome priča. Jedno kulturno "Kako ste?", isto tako kulturan odgovor "Hvala na pitanju, dobro", i to je to. Nema potrebe da se ide u detalje i nikakva kuknjava nema prođu.

Dalje, nije primereno pričati o platama i novcu. Nekulturno je nekog pitati kolika mu je plata, koliko je platio nova kola ili kuću. Ako baaaš želite da saznate nešto od toga, možete se interesovati na manje direktan način : "Baš vam je lep auto. Koliko u današnje vreme košta neki auto ovog tipa?" 

Kada sa nekim niste bliski, nije primereno ni raspitivati se o njegovom političkom opredeljenju. Sa osobama sa kojima ste bliskiji ovo može, ali ne mora da bude slučaj. Šanse su svakako manje da dovedete sebe u neprijatnu situaciju ako lansirate po neku kritiku na račun sadašnjeg predsednika (pritom ne mislim na sadašnjeg sadašnjeg, nego na bilo kog sadašnjeg u datom momentu), ali u svakom slučaju treba biti oprezan i znati proceniti ko je otprilike na čijoj "strani".

To bi otprilike bile neke osnovne smernice za ćaskanje sa Francuzima, a ja vas do sledećeg posta puno pozdravljam :)

FTJP na francuski način

Svako, ili bar velika većina nas, zna koliko silno zadovoljstvo donosi birokratija, tj. drndanje, da se lepo izrazim, oko papira i dokumenata bilo koje vrste. Ja se ovih dana time baš intenzivno bavim, čisto da mi leto provedeno u domovini ne bi bilo dosadno, i uživam u kilometarskim šetnjama od šaltera do šaltera i gubljenju vremena na istim. Čini se da je u Srbiji stepen zbunjenosti koja proizilazi iz kontradiktornih objašnjenja i zahteva, u zavisnosti od toga kome se i u kom trenutku (ispijanje sedme kafe u pola deset ujutru, gužva na šalteru, polomljen nokat, bolest komšijine mačke) obratite, dostigao rekordne mere. Već toliko poznata fraza "Fali Ti Jedan Papir" obećava dobru zabavu i minimum trodnevnu dijareju od same pomisli na to da nešto od papirologije treba obaviti. Da ne pričam o "pitaj ovog kolegu, idi kod one koleginice, pređi na taj i taj šalter, šefica je na bolovanju/odmoru/pauzi/kidnapovana, a bez nje ne možemo ništa da uradimo" itd.

U svoj toj zbrci i istraumirani vampirskim, samo-si-mi-još-ti-falio-dosta-mi-je-života-kad-će-ta-penzija-već-jednom pogledima radnika na šalterima bilo koje institucije, skloni smo da verujemo da je kod nas najgore. A nije.

Nego, da skratim...

Pisala sam već o nekim situacijama kada sam se našla u Francuskoj, odsečena od domovine mi i u društvu brzopričajućih nepoznatih faca. Međutim, naravno da je to tek delić onoga što se može doživeti kada ste stranac u nekoj zemlji.

Osim što, naravno, na početku boravka u ovoj zemlji ne možete da razaberete pojedinačne reči, Francuzi dodatno komplikuju stvari, i često mi se čini da baš uživaju u tome, koristeći sigles (izgovara se sigl), odnosno akronime. To svakom strancu najtanjom štiklom onako sočno i krvnički staje na žulj i sipa tone soli na ranu zvanu komunikacija. Nebrojeno mnogo institucija, organizacija, fabrika, zakona, profesija itd. imaju isto tako nebrojeno mnogo akronima i ljudi se ne libe da ih koriste u svakodnevnom govoru, koga god imali pred sobom kao sagovornika.

Izvin'te, oprostite, pardon

Nikada se nisam pravila nešto naročito finom, ali moram da priznam da je, do pre nekog vremena, umelo da me iznenadi, pa i naljuti, po mojim aršinima nekulturno ponašanje. To podrazumeva guranje u autobusu/na pijaci/u kafiću/na koncertima/dodati šta god vam padne na pamet, uz izostanak izvinjenja, naravno, zatim žvakanje punih usta, svađe u redovima i tome slično. I zašto je to sad uopšte važno? Zato što ni u ludilu nisam mogla da zamislim da će mi takvo ponašanje ponekad nedostajati.

Francuski poljupci (opsesivni čistunci, preskočite post)

Pre nekoliko dana jedna drugarica mi je dala ideju za ovaj post (hvala, N!). Dakle, šta je važno znati kada stignete u Francusku i poželite (ili ste primorani) da se sa nekim upoznate? Kako se pozdraviti, naravno.

Francuzi se, generalno, pozdravljaju sa dva poljupca u obraz. Ovde bi bio kraj mog posta, da ne postoje tako brojni i ah, tako jednostavni za upamtiti-izuzeci.

Entre midi et deux, tj. kad Francuzi ogladne

Dok sam bila na studijama u Srbiji, sećam se da su nam predavanja često bila vezana i da smo retko imali pauze duže od 15 minuta. Znači, važila je parola "snađi se i sam sebi nađi vreme za ručak", što prevedeno na srpski znači da smo ili brzinom svetlosti gutali suve, sam-bog-zna-kad-napravljene sendviče iz kantine ili, što je najčešće važilo za mene, preskakali predavanja koja su ometala normalan bioritam i išli u studentsku menzu (što nije nužno značilo i dobar obrok, no zaboravimo sad na to).

Le Početak le Avanture le Prrr

Uzbuđenje, blaga trema, nesigurnost, bezbrojna pitanja, dva ogromna morala-sam-da-sednem-na-njih-da-bih-ih-zatvorila kofera i stigoh ja u Francusku, u presladak gradić na 30ak kilometara od Marseja. Strava ! Samo kad sam stigla, sve ostalo će biti lakše. Hmmm, da li ? Tek što sam uspela da se oporavim od puta, predavanja na faksu su već počela. Minuta provedenih u turizmu = nula.